Андроник II Палеолог — разлика између измена

Као што је већ споменуто Андроникова прва супруга Ана умрла је [[1281]]. и оставила га са двојицом синова, Михаилом и Константином. Свог старијег сина Андроник је, слично своме оцу, прогласио за савладара по свом доласку на трон. [[Михајло IX Палеолог|Михаило IX]] је тако 1281. проглашен савладаром, док је крунисање обављено нешто касније [[1294]]. године. Након ступања на престо, Андронику је приличило да се други пут ожени. Византијски двор се обратио [[Алфонсо X од Кастиље|Алфонсу X Мудром]], краљу [[Кастиља|Кастиље]] који додуше није имао ћерку, већ унуку дозрелу за удају: Јоланду, ћерку монфератског маркиза Гиљерма VII Великог (1253—1292.), некадашњег савезника Карла Анжујског. Монфератска династија Алерамо је захваљујући сродству са [[Бонифације Монфератски|Бонифацијем]], једним од вођа Четвртог крсташког похода, полагала право на титулу владара [[Солунска краљевина|Солунске краљевине]]. Андроников брак са Јоландом, која је у Византији добила име [[Ирина (Јоланда) Монфератска|Ирина]], требало је да пресече све даље амбиције монфератских маркиза на Истоку. У формалном погледу, Андроник је сада у очима Латина владао Солуном и околином као миразом који је добио уз своју нову латинску невесту. Заузврат, византијски цар је тазбини исплатио велику суму новца и обавезао се да ће у [[Ломбардија|Ломбардији]] издржавати 500 коњаника.

Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, иако је ратовао са братом Драгутином (1301—1312.), одбацивши обзире према византиском двору, још те исте године прешао у нападај. Кренуо је војску у старом правцу, према Солуну и Егејском Мору. Од каталонских савезника Турака, који су с њима заједно, пљачке ради, прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1.000 коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или, како га Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је, служећи хришћанске владаре, постао и сам хришћанин. С том војском Срби нападоше и солунску област, али бише одбијени. Разуздана руља најамника обрну се, после тога, против самог Милутина. Али их овај савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово братство разјурено и премлаћено.

Каталанци су ипак били безобзирни према Карлу, па су упали у Теслију, где је владао севастократор Јован II (1303—1318.), тешко болестан младић који је био под туторством анинског кнеза Гвида II од Ла Роша, који се након Гвидове смрти окренуо Византији и верио се са Андрониковом незаконитом кћерком Ирином. Целом земљом су владали великаши, а као држава, Тесалија је била на издисају. Од импозантне моћи, коју је имала под Јованом I остала је тек бледа сенка и није се могло ни помислити на пружање отпора Каталанцима. Цела је дружба читавих годину дана живела од богатства земље, а затим је у пролеће 1310. године кренула, обогаћена тесалским новцем, ка средњој Грчкој и ступила у службу атинског кнеза Валтера де Бријена, али, као некад са Ромејима, Каталанци су се разишли са Францима и крајњи резултат овога је био отворени сукоб. Код Кефиса у Беокији изборили су се 15. марта 1311. година са надмоћним франачким трупама, а и сам Валтер је пао у боју. После победе Каталанци су на месту Атинског војводства основали сопствену државу. Овим је била сломљена и моћ Карла Валое.

То дело наставио је Андроник Асен (1316—1323.) син некадашњег бугарског цара Јована Асена III и цареве сестре Ирине Палеологине, који је у једом успешном походу против Франака на Мореји успео учврстити и оснажити византијску власт тамо. Граду Монемвазији, најважнијој византијској луци на Мореји, Цариград је доделио значајне трговачке повластице да би на тај начин на Мореји створио византијско трговачко средиште, које ће бити ривал млетачким градовима Корони и Модони.

| списак=[[Списак византијских царева|Византијски цареви]] <br />([[1282]] — [[1328]])