Краљевина Србија (1217—1345) — разлика између измена

Стефан се 1219. године успео ородити са моћном породицом [[Династија Анђела|Анђела]] која је управљала [[Епирска деспотовина|Епирском деспотовином]]. Захваљујући преписци митрополита Нафпакта Јована Апокавка сазнајемо о припремама за венчање [[Радослав Немањић|Радослава]] и [[Ана Анђелина Комнина Дукина|Ане]], најстарије ћерке епирског деспота [[Теодор АнђеоАнђел Дука Комнин|Теодора]]. Припреме су започете још 1218. године. Брак је склопљен годину дана касније, крајем 1219. године<ref>{{harvnb|Миљковић|2015|pp=272-3}}</ref>. Стефан је пред крај живота издао Жичи још једну повељу којом под јурисдикцију манастира ставља све владарске задужбине (Хиландар, [[Ђурђеви Ступови|Ђурђеве Ступове]], Студеницу, [[Милешева|Милешеву]]). Стефанов најстарији син Радослав је још током очева живота одређен за наследника. Након краће болести, Стефан је умро 24. септембра 1227. године. Непосредно пред смрт се замонашио. Узео је име Симон. Најпре је сахрањен у манастиру Студеници, али је касније његов брат Сава пренео његове мошти у Жичу<ref name="automatski generisano1" /><ref>{{harvnb|ИСН|1999|pp=300-1}}</ref><ref>{{harvnb|Станковић|2012|pp=111-118}}</ref>.

У другој [[Жичка повеља|Жичкој повељи]] Радослав се назива очевим наследником<ref>[http://archive.ec/0tVeu#selection-905.1-910.0 Жичка повеља]</ref>. Дакле, он је још за очева живота био одређен за наследника престола. Због тога приликом смене на престолу није било никаквих сукоба. Пре доласка на српски престо, Радослав је можда управљао делом [[Зета|Зете]] и [[Захумље|Захумља]] са престоницом у Котору. Као удеони кнез, обављао је функцију сличну функцији свог стрица, Вукана Немањића{{sfn|ИСН|1999|p=307}}. Радослав је током своје владавине стално истицао грчко порекло. Мајка [[Евдокија Немањић|Евдокија]] је на њега имала велики утицај, што се види и из Радославовог потписа. На свим повељама потписивао се као „Стефан Дука“. Његов деда био је византијски цар [[Алексије III АнђеоАнђел]]. Радослава је за краља крунисао стриц Сава на [[Спасовдан]] 1228. године у Жичи. Међутим, касније долази до погоршања односа између српског краља и архиепископа. У црквеним питањима Радослав је заобилазио српског и обраћао се за савете охридском архиепископу. Хоматијану су се обраћали и они који нису били под његовом јурисдикцијом — атонски монаси, солунски грађани, ђакон и хартофилакс из Драме, митрополити Драча и Коркире. Ана, супруга краља Радослава, била је ћерка Теодора Комнина Дуке кога је средином 1227. године за цара крунисао управо Димитрије Хоматијан. Питања краља Радослава и одговори на њих сачувани су у рукопису из 16. века у збирци Баварске државне библиотеке<ref>{{harvnb|Миљковић|2015|pp=259-275}}</ref>. Само њихово постојање упућује на претпоставку да је Радослав желео вратити тек основану српску цркву под јурисдикцију Охридске архиепископије. Његов стриц није се, наравно, слагао са таквом црквеном политиком те је напустио отаџбину и отишао на своје прво ходочашће у Свету земљу<ref>{{harvnb|Миљковић|2015|pp=259-265}}</ref><ref>{{harvnb|ИСН|1999|pp=307-8}}</ref>.

[[Датотека:Meister von Mileseva 001.jpg|300px|мини|Бели АнђеоАнђел, фреска у Милешеви]]

Урош се умешао у рат између Епирске деспотовине и Никејског царства подржавајући епирског деспота [[Михаило II АнђеоАнђел|Михаила II Анђела]]. Послао му је 1000 војника (1258). Српска војска заузела је север Македоније са Скопљем. Међутим, коалиција је поражена у [[Пелагонијска битка|Пелагонијској бици]] (1259), а две године касније [[Михајло VIII Палеолог|Михаило Палеолог]] [[Ослобођење Цариграда (1261)|осваја Цариград]] чиме је окончано постојање [[Латинско царство|Латинског царства]] (1204-1261){{sfn|ИСН|1999|p=350}}.

Највише разлога за забринутост након завршетка рата имао је најстарији Милутинов син [[Стефан Дечански|Стефан]]. Он је током рата био очев миљеник, а повратак на одредбе Дежевског сабора није му одговарао. Стефан је 1306. године постављен на чело Зете и приморских области носећи титулу краља. У том тренутку имао је преко 30 година и у Зети је био чврсто укорењен. Живео је са породицом, [[Теодора (супруга Стефана Дечанског)|женом]] и два сина: [[Душан Силни|Душан]] и [[Душиц Немањић|Душиц]]. Поред тога, он је рођен у незаконитом Милутиновом браку са [[AnaАна TerterТертер|Аном Тертер]] што је додатно пољуљало његов положај. Око престола се борила и Симонидина мајка [[Ирина од Монферата|Ирина]], желећи да га обезбеди за свог сина [[Димитрије Палеолог|Димитрија]] који је на крају одбио да живи у Србији. Властела је Стефана наговорила да подигне побуну против оца претећи да ће му у супротном отказати послушност. Милутин је војском заузео Зету; Стефан се повукао преко Бојане. Ступио је у преговоре са оцем. Састали су се код Скопља где је била Стефанова резиденција. Милутин је наредио да му окују сина. Стефан је одведен у Скопље где је делимично ослепљен. Постат је на двор у Цариград где је код цара Андроника провео седам година. У Србију се вратио непосредно пред очеву смрт. Милутин је, уз наговор цркве, сину на управу дао жупу Будимље. Исте (1314) године долази до кризе у односима Милутина и Драгутина. Краљица Јелена је умрла 8. фебруара 1314. године, а Драгутин није лично дошао на сахрану већ је тамо упутио посланство. Тек касније је дошао на мајчин гроб и састао се са братом на Паунима на Косову{{sfn|Ћоровић|2006|p=188}}{{sfn|ИСН|1999|p=460}}.

| Немањићи || [[Стефан Радослав]]|| 1228—1234. || Најстарији син Стефана Првовенчаног. Био је зет цара [[Теодор АнђеоАнђел Дука Комнин|Теодора]]. У спољној политици ослањао се на [[Епирска деспотовина|Епирску деспотовину]] те је њен пораз у [[Битка на Клокотници|бици на Клокотници]] означио и крај Радославове владавине. ||[[Датотека:Stefanradoslav.jpg|110п|Стефан Радослав]]