Житије деспота Стефана Лазаревића — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 4:
Константин сведочи да је и код средњовековног човека, изгледа, постојала идеја да особено јединство различитих услова и прилика ствара личности које су управо производ таквог особеног јединства. Описавши поступно природу Српске земље па људе у њој, Константин у Житију деспота Стефана закључује како је све ово родило („породише") светога Симеона и светога Саву: „Ови породише и велике Симеона и Саву, велико и часно слушање и причање који су превазишли сву човечију природу“. Познато је, уз то, да су велики ратни сукоби и невоље одређивали нове просторе српском народу. Оваква померања обично су угрожавала домаћу традицију и разбијала простор. Узроци очувања традиције и простора леже у природи промене средине. Српски народ у средњем веку није из основе променио географску средину. Вршила су се само померања. Ова померања чинила су трајнији ток, који је имао природну припрему и особене трагове. Напуштањем једне средине није нестајало и све што је створено на њој. Као што ни долазак у нову средину није представљао освајање потпуно непознатог.
У овоме смислу очигледан је, рецимо, пример државе кнеза Лазара. Владар нове кнежевине померио је своје области на север, у плодне моравске крајеве. После 1380. године своју власт је проширио све до обале Саве. [[Мачва]], област уз десну обалу Саве, позната као „онострани Срем“, припадала је, углавном, угарским господарима. Пре кнеза Лазара ове крајеве је држао само још један српски владар — краљ [[Стефан Драгутин|Драгутин]] (1284—1316), који је [[Мачванска бановина|мачванску бановину]] добио од свог шурака [[Ладислав IV Куманац|Ладислава IV]]. Мачва је, међутим, већ почетком XIII века била
Пре него што је Лазар подигао [[Крушевац]] и престоницу у њему (1371), у овим крајевима су већ од краја XII и почетка XIII века постојали поседи удаљених манастира, као што су [[манастир Студеница|Студеница]] и [[Манастир Жича|Жича]]. Када је почетком XV века [[стефан Лазаревић|деспот Стефан Лазаревић]] као вазал угарског краља [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда]] добио мачванску бановину, „србијанска [[Посавина]] постала је мост који спаја Србију и Угарску“. Сада је Сава спајала мачванску страну са имањима и градовима [[Купиново]] (Купиник), [[Земун]], [[Сремска Митровица|Митровица]] и [[Сланкамен]], које је од краља Жигмунда добио, вероватно, још деспот Стефан и касније их наследио његов сестрић [[Ђурађ Бранковић|Ђурђе Бранковић]]. Већ у Ђурђево време уочава се већи број Срба у Срему. Тако, када је један папски инквизитор дошао 1438. године у Срем у мисију, запазио је приличан број Срба на Фрушкој гори, нарочито око Каменице и [[Беочин]]а.
| |||