Манастир Свети Ђурађ — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Црква |
|||
Ред 24:
Од средине 18. века сливају се многи прилози у манастирску касу, па је 1764. године највећи део конака могао бити завршен. Храм је делимично обновљен 1766. године под настојатељем Симеоном Матејевићем. Помогли су обнову манастира -монашких ћелија Срби Банаћани својим прилозима: Димитрије Секулић из Баваништа (за трпезарију и помоћне зграде), Димитрије Петро-Стојковић, Георгије Калиновић, Недељко Кирић, Јанко Васиљевић из Дете, и Живојин Милошевић. Посебно је значајан дар епископа темишварског Викентија Јовановића Видака: 4000 ф. у сребру и 200 цесарских дуката у злату. Епископским прилогом изграђен је стан за настојатеља манастира са пет соба.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref> Према опису манастира из 1771. године, црква је била омања, али од чврстог материјала, са конацима који садрже 12 ћелија под истим кровом. Било је ту још грађевина, попут трпезарије, више комора и три подрума. Око манастирског здања подигнут је 1779. године за време архимандрита Герасима високи зид. Земљишни посед се састојао од оранице и шуме.
Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Калуђери су за узврат 1775. године присвојили "Малу Шуму" уз село Св. Ђурађ. Власт је тражила да се та шума врати, мада је манастир одбијао. Дуго времена је током 18. века владало непријатељств између калуђера и државе. Још 1753. године манастир није плаћао порез на млинове, па им је власт обе воденице "замандалила". Од 1795. године креће опадање манастира, и смањује се број монаха. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом "Манастир". Манастир је подигао у 19. веку две воденице: Успенску (1808) и Св. Павловску (1828). Насељени су 1830. године под архимандритом Кенгелцом у Прњавору, контрактуални житељи. Срби су дошли из Парабућа у Бачкој а Румуни из околине - Егреша, Ходоња, Комлоша, Мунаре и Секешута "одакле су сви протерани јер општине не беху од њих у јавној сигурности". Да зло буде горе, око манастира су се врзмали и разбојници придошли 1737. године.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref> Архимандрит Стефан Михајловић (1849-1875) је прибавио за манастир два ланца винограда на Шумику, и исплатио сам дуг манастирски. Од прњавораца је судским путем повратио узурпирану ливаду од 103 ланца. Саградио је 1866. године велики магацин за храну. Игуман Калоним Ђорђевић (1883-1891) је оправио обе воденице и купио 151,5 ланаца земље у власништво манастира.<ref>Мата Косовац, наведено дело</ref>
Када је дошло до законске редукције броја православних манастира, братство укинутог манастира Партош, населило се ту са својим инвентаром и надокнадом за изгубљени посед. Материјално бољој ситуацији погодовала је и куповина прњаворске земље 1782. године.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref>
Калуђери су тражили да им цар врати оно што је манастиру припадало од давнина. Цар их је обештетио тако што им је исплаћен пун процењен износ имовине - 8896 ф. а без одржане лицитације.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref>
Манастирски посед је сада знатно умањен упливом државе у 20. веку, са својим аграрним реформама. Тако је румунска држава 1921. године његов посед од 1230 јутара, свела на 202 јутра земље, а актом после Другог светског рата, остало је светињи свега десетак хектара. Постојала је у манастирском прњавору (али и манастиру?) 1905. Српска земљорадничка задруга са капиталом од 9282 к. Водили су је световњаци: председник Љубомир Главан и пословођа Милош Ј. Бугарски.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
| |||