Анђели (династија) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
|||
Ред 56:
Алексије, који је нешто више вредео него Исак, је покушао да искористи незадовољство бугарских бојара уздизањем Петра и Асена; бојари су 1197. године, убили оба брата, али је њихово место заузео трећи брат Калојан (Јоаница, Јованица или ''Калојован'') (1197-1207 г.), који је водио успешне акције против Византинаца у савезу с Куманима и који је своје царство подигао на велику висину. Уговором од 1201 г. Алексије III је морао да призна бугарску независност и сва бугарска освојења, од Београда до Црног Мора и Вардара, заједно са Мезијом, северним делом Тракије, северном Македонијом и делом Србије.
Падом Цариграда највише се користила Бугарска. Њен владар, Калојан, већ је и нешто раније био ступио у везе с папском куријом, а сад их је само усрдније развио. У јесен 1204
=== Католичка најезда ===
Ред 71:
[[Датотека:Alexius V.JPG|мини|лево|Цар Алексије V Дука Мурзуфло]]
У јесен, 8. октобра 1202
Притисак финансиских органа на народ, да се исцеди онолики новац за Млечане, који није поштедео ни цркве и њихово благо, и ови преговори с Римом узбунише свештенство и цео народ. И избегли цар Алексије III, правећи се као жртва православља и туђинске обести, разви из Адријанопоља живу агитацију против новог стања у Цариграду. Видећи, како латинофобија у народу узима све више маха и како постаје неодољива, млади цар Алексије мења своју политику и напушта своје помагаче. "Бедно дерле", рекао му је тад разјарени Дандоло, "ми смо те дигли из блата и опет ћемо те у њега бацити!" Борба између Латина и Грка поста неизбежна. Али и међу самим Грцима настадоше нереди и сплетке. Оба цара, отац и син, бише 25. јануара 1204. свргнути с власти једним народним устанком. Исак, стар и изнемогао, умре од страха, а Алексије би задављен. Док се водила борба око њихова престола, трулу и искварену Византију бранило је, у главном, неколико варошких најамника и војвода Алексије Мурзуфло као нови цар Алексије V, зет бившег цара Алексија III. Ма какав споразум постао је немогућ. Латини се у марту одлучише да сруше византиско царство. Последњег дана, 12. априла, кад су крсташи јуришајући већ продирали у Цариград, побегао је и тај нови цар, а за његова наследника би извикан храбри Теодор Ласкарис. Али он није имао шта више да спасава. 13. априла 1204. Латини су постали господари горде византиске престонице, у коју, од њеног оснивања, не уђе дотад никад туђин као освајач. Потом је град страховито опљачкан. Изгледало је да је то крај Византије; и, у ствари, догађај из 1204 г. био је за византиско царство удар од кога се оно никада више није опоравило.
|