Прво бугарско царство — разлика између измена

| Површина = 830: 593.000 km²²<ref>Atlas of Europe in the Middle Ages", Ostrovski, Rome. (1998). ppстр. 64.</ref> ; 927: 807.000 km²²<ref>"Atlas of Europe in the Middle Ages", Ostrovski, Rome. (1998). ppстр. 66.</ref> ; 1000: 487.000 km²²<ref>"Atlas of Europe in the Middle Ages", Ostrovski, Rome. (1998). ppстр. 69.</ref>

| Званични_језици = [[Прабугарски језик|прабугарски]], [[Средњовековни грчки језик|средњовековни грчки]] <small>(681–893)</small>{{sfn|Fletcher|1999|p=383}}<ref>A history of the Greek language: from its origins to the present, Francisco Rodríguez Adrados, BRILL. {{page|year=2005. ISBN |isbn=978-90-04-12835-4.|pages=}} pp=265</ref>{{sfn|Louth|2007|p=180}}{{sfn|Fine|1991|p=106}}{{sfn|Curta|Kovalev|2008|pp=350–351}}, [[Старословенски језик|старословенски]] <small>(од 893)</small>

У време позног [[Римско царство|Римског царства]], територија данашње Бугарске била је подељена у неколико провинција: [[Доња Скитија]], [[Мезија]] (Доња и Горња), [[Тракија (провинција)|Тракија]], [[Македонија (провинција)|Македонија]], [[Дакија]], [[Дарданија (римска провинција)|Дарданија]]. Ова територија била је насељена романизованим [[Гети]]ма и хеленизованим [[Трачани]]ма. Неколико узастопних таласа словенских миграција током 6. и почетком 7. века доводе скоро до потпуне словенизације ове области. [[Прабугари]] су се на ове просторе доселили из [[Западни туркијски каганат|Западног туркијског каганата]]. Између 630. и 635. године је кан [[Кубрат]] успео да уједини главна прабугарска племена стварајући моћну конфедерацију, у науци познатој под називом [[Стара Велика Бугарска]].<ref>Zimonyi Istvan: "History of the Turkic speaking peoples in Europe before the Ottomans". (Uppsala University: Institute of Linguistics and Philology)</ref> Под налетом [[Хазари|Хазара]], конфедерација се распала 668. године{{sfn|Curta|Kovalev|2008|p=351}}. Следећих дванаест година Прабугари нису били уједињени. Кан [[Аспарух]] је, након победе на Византијом [[Битка код Онгала|код Онгала]] (680), формирао Прво бугарско царство. Следеће године ју је Византија признала као независну државу{{sfn|Crampton|2005|pp=8–9}}<ref>The New Cambridge Medieval History: Volume 1, c. 500 — c. 700, Paul Fouracre, Cambridge University Press. {{page|year=2005. ISBN |isbn=978-0-521-36291-7.|pages=}} стрpp. 301</ref><ref>Мутафчиев, П. Гюзелев. В, История на българския народ 681-1323. Българска Академия на науките. (1986). ppстр. 106-108</ref>

Након битке код Онгала, [[Византијско царство|Византинци]] су присиљени на понижавајући мировни споразум којим су прихватили формирање независног царства на својој територији. Сем тога, обавезали су се и на плаћање годишњег данка. Истовремено Бугари настављају рат са [[Хазари]]ма. Године 700. [[Аспарух]] је страдао у борби против Хазара, а Бугарско царство губи територије источно од [[Дњестар|Дњестра]]. Аспаруха је наследио кан [[Тервел]]. Тервел је свргнутом [[Јустинијан II Ринотмет|Јустинијану II]] помогао да се домогне византијског престола 705. године.<ref>Pauli Historia Langobardorum VI.31, MGH SS rer Lang I. ppстр. 175.</ref> За узврат, Тервел је добио подручје [[Загора|Загоре]] и северне [[Тракија|Тракије]]. Била је то прва бугарска експанзија јужно од планине [[Балкан]]. Међутим, [[Јустинијан]] је три године касније покушао да му одузме ове територије, али је поражен у [[Битка код Анхијала (708)|бици код Анхијала]]. Године 716. склопљен је споразум између две државе. Тервел је приликом [[Опсада Цариграда (717—718)|арапске опсаде Цариграда (717-718)]] послао [[византијски цар|византијском цару]] помоћ од 50.000 војника. Бугари су у одлучујућој бици масакрирали око 30.000 Арапа<ref>{{harvnb|Theophanes||p=397}}</ref> Тервел је проглашен спаситељем [[Европа|Европе]] од стране својих савременика.

Током владавине кана [[Крум]]а (803-814) Бугарска је доживела велики успон. Држава је проширена на југ и на северозапад заузимајући територије између средњег [[Дунав]]а и [[Молдавија|Молдавије]]. Године 809. припојена јој је [[Софија]].<ref>Classen, J. (ed.) (1841) Theophanes Chronographia, Corpus Scriptorum Historiæ Byzantinæ (Bonn) ("Theophanes") Vol, I, 6301/802. ppстр. 752–3</ref>, а 813. и Хадријанопољ. Између 804. и 806. године је елиминисан [[Аварски каганат]], а граница са Франачком утврђена је на средњем току Дунава. Велика византијска војска поражена је 811. године у [[Битка код Плиске|бици код Плиске]]<ref>Theophanes, р. 492</ref>. У бици је страдао и сам византијски цар [[Нићифор I]], а његову лобању Крум је користио као посуду за пиће<ref>Martindale, J. R. Prosopography of the Byzantine Empire I: (641-867), 2001</ref>. Крум је потом заратио у [[Тракија|Тракији]] наносећи [[Византијско царство|Византинцима]] пораз у бици код Версиникије<ref>Scriptor incertus. ppстр. 337–339</ref>. Након победе [[битка код Версиникије|код Версиникије]], Крум је око 10.000 својих војника населио у "Бугарску преко Дунава"<ref>Scriptor incer.. ppстр. 346–347</ref> Крум је намеравао да нападне сам [[Цариград]], али га је у томе спречила изненадна смрт. Крумов наследник [[Омуртак]] склопио је тридесетогодишњи мир са [[Византијско царство|Византијом]]. Током краткотрајне владавине кана [[Маламир]]а (831-836), Бугарској је прикључен [[Пловдив]]. Под Маламировим наследником [[Пресијан I|Пресијаном]] (836-852), Бугари освајају већи део [[Македонија|Македоније]]. Границе Бугарске досезале су до [[Јадранско море|Јадранског]] и [[Егејско море|Егејског мора]]. У периоду од 839. до 842. године Бугари ратују и против [[Срби|Срба]], али без икаквог успеха<ref>Bekker, Constantini Porphyrogeniti De Thematibus et De Administrando Imperio, Corpus Scriptorum Historiæ Byzantinæ, 1st ed., Bonn. (1840). ppстр. 154.</ref>

[[Борис I]] (852-889) је своју владавину отпочео у временима тешким за Бугарску. Током првих десет година своје владавине, Борис се борио против [[Византијско царство|Византије]], [[Источна Франачка|Источне Франачке]], [[Великоморавска кнежевина|Великоморавске кнежевине]], [[Хрвати|Хрвата]] и [[Срби|Срба]].<ref>Konstantinos Porphyrogenitos De Administrando Imperio 32. ppстр. 154.</ref> Земљотрес из 863. године условио је лоше приносе и изазвао глад у целој земљи. Године 864. византијски цар [[Михаило III]] напада Бугарску због сумње да је Борис желео прихватити хришћанске обичаје у складу са западним учењем. Борис је настојао да одржи мир те је Византији предао неке територије у [[Македонија|Македонији]] и прихватио хришћанство из [[Цариград]]а, а не из [[Рим]]а. Септембра 865. године Борис је крштен. Кум му је био византијски цар те је своме имену додао и његово — Борис-Михаило<ref>Georgius Monachus Continuatus, Logomete</ref> Паганска титула кана замењена је титулом кнеза.

Борис I је настојао да се избори за аутокефалност бугарске цркве. Када га је цариградски патријарх [[Фокион I]] одбио, он је послао делегацију римском папи [[папа Никола I|Николи I]] уз 115 питања о томе како треба водити обреде по западним обичајима.<ref>Johannes VIII Papa. Epistolae. ppстр. 159.</ref><ref>Anastasius Bibliothecarius. ppстр. 1373—4</ref> Међутим, Никола и његов наследник [[Хадријан II]] такође су одбијали да бугарску цркву прогласе независном. Године 870. на [[Четврти цариградски сабор|Четвртом цариградском сабору]], бугарска црква стекла је аутокефалност под врховном јурисдикцијом патријарха у Цариграду. Године 893. [[старословенски језик|старобугарски језик]] је прихваћен од стране цркве као службени језик у хришћанској литератури.

Између 894. и 896. године Симеон је победио [[Византијско царство|Византинце]] и њихове савезнике [[Мађари|Мађаре]]{{sfn|Fine|1991|p=139}} у тзв. "Трговинском рату". Византијски цар [[Лав VI]] је 894. године донео одлуку да бугарским трговцима забрани приступ у [[Цариград]]. Преусмерио их је у [[Солун]] где су били изложени вишим порезима. Ову одлуку Симеон је искористио као повод за избијање рата.<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>{{sfn|Fine|1991|p=137}}. Одлучујућа битка вођена је [[Битка код Бугарофигона|код Бугарофигона]]<ref>Златарски, История на Първото българско царство, с. 316.</ref>. Симеон односи победу након чега је закључен мир. Мир је, међутим, често кршио сам Симеон<ref>Златарски, История на Първото българско царство, с. 321.</ref>. Године 904. освојио је Солун кога су претходно [[Пљачка Солуна (904)|опљачкали]] Арапи. Вратио га је Византији тек када је Бугарска добила све македонске територије насељене словенским становништвом и 20 тврђава у Албанији, укључујући и Драч<ref>Бакалов, История на България, "Симеон І Велики"</ref>. Након смрти византијског цара [[Александар (византијски цар)|Александра]] (913), Симеон напада византијску Тракију, али пристаје да обустави напад у замену за признавање његове царске титуле и удајом његове кћери за [[Константин VII Порфирогенит|Константина VII]], будућег цара{{sfn|Runciman|1930|p=157}}{{sfn|Fine|1991|pp=144–148}}, а он сам постане регент малолетног [[Константина]]. Међутим, царева мајка, [[Зоја (царица)|Зоја]], одбија Симеонову победу те је рат настављен. Одлучујућа битка вођена је 20. августа 917. године код Анхијала. [[Битка код Анхијала (917)|Битка код Анхијала]] једна је од највећих у средњем веку<ref>Dimitrov, Bulgaria: illustrated history.</ref>. Византинци су претрпели један од својих највећих пораза. На бојноп пољу оставили су 62.000 људи<ref>Bakalov, Georgi. Том 5 от История на българите: Военна история на българите от древността до наши дни. TRUD Publishers. {{page|year=2003. ISBN |isbn=978-954-621-235-1.|pages=}}</ref>. Остатак непријатељске војске Симеон је поразио код Катасиртаија<ref>De Boor, Саrl Gothard (1888). Vita Euthymii. Berlin: Reimer. ppстр. 214.</ref> Освајање самог Цариграда спасио је напад [[Срби|Срба]] на западну Бугарску. Срби су поражени, али је њихов напад омогућио адмиралу (касније и цару) [[Роман Лакапин|Роману Лакапину]] да припреми одбрану града. У наредној деценији, Бугари овладавају целим Балканским полуострвом изузев Цариграда и [[Пелопонез]]а. Ширење ка [[Хрватска|Хрватској]] зауставио је краљ [[Томислав I]] у одсудној бици која је вођена 926. године<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref>

Након [[Симеон I|Симеонове]] смрти (927), бугарска моћ полако опада. Исте године склопљен је мир са [[Византијско царство|Византијом]] која признаје титулу Симеоновог сина и наследника, [[Петар I Бугарски|Петра I]]. Петар се на самом почетку своје владавине суочио са проблемима. Почетком 930-тих година, Петар је принуђен да призна независност [[Кнежевина Србија у раном средњем веку|Рашке]].<ref>Constantine Porphyrogennetus. ppстр. 158—9</ref>. Највећа опасност долазила је са севера. У периоду између 934. и 965. године [[Мађари]] су предузели пет похода на Бугарску<ref>Theophanes Continuatus. ppстр. 462—3,480</ref> Године 944. Бугарску су напали [[Печењези]] који су опљачкали североисточни део царства. Држава је у време владавине Петра I и [[Борис II Бугарски|Бориса II]] била подељена на присталице и противнике верске секте [[Богумили|богумила]]<ref>Nicolaus Papa. Response. ppстр. 1015.</ref>

Године 968. Бугарска је нападнута од стране [[Кијевска Русија|Кијевске Русије]]. [[Свјатослав I Кијевски]] заузима бугарску престоницу Преслав.<ref>Cedrenus: II. ppстр. 383.</ref> и оснива своју престоницу у Преславецу<ref>Chronique dite de Nestor. ppстр. 53—4</ref> Три године касније интервенише византијски цар [[Јован I Цимискије]] и наноси пораз Свјатославу код [[Опсада Доростре|Доростре]]. Бугарски цар Борис је заробљен и одведен у [[Цариград]], где се одрекао своје царске титуле<ref>Leo Diaconus. ppстр. 158–9</ref> У источним крајевима Царства проглашен је византијски протекторат.

Након византијске окупације, земље западно од реке [[Искар]] остале су у бугарским рукама, а [[Устанак комитопула|отпор против Византије]] предводила је породица [[Кометопули|Комитопули]]. До 976. године, четврти брат, [[Самуило (цар)|Самуило]], концентрисао је сву власт у својим рукама након смрти најстаријег брата. Самуило је водио успешне ратове против [[Византијско царство|Византије]]. Новог византијског цара, [[Василије II Бугароубица|Василија II]], одлучно је поразио у [[Битка код Трајанових врата|бици код Трајанових врата]] 986. године.<ref>{{harvnb|Skylitzes||pp=436–438}}</ref><ref>Гильфердинг, А (1868). Письма об истории сербов и болгар (in Russian). ppстр. 209.</ref>. Пет година касније Самуило је освојио српску државу [[Кнежевина Србија у раном средњем веку|Рашку]]<ref>{{harvnb|Шишић||p=331}}</ref>. Године 997. Самуило је проглашен бугарским царем<ref>{{harvnb|Розен||p=43}}</ref> Након 1001. године рат се преокренуо у корист [[Византијско царство|Византинаца]]. Они освајају старе бугарске престонице, [[Плиска (град)|Плиску]] и [[Преслав]]. Порази [[Битка на Спрехију|на Спрехију]] и [[Битка код Скопља|код Скопља]] слабили су бугарску војску, а годишњим кампањама је [[Василије II Бугароубица|Василије]] смањивао бугарска упоришта. Бугари су потпуно поражени у [[Битка код Беласице|бици код Беласице]] 1014. године<ref>{{harvnb|Angold|1997|p=}}</ref> Василије је ослепео бугарску војску, а сваком стотом војнику оставио је једно око како би могао предводити своје сународнике кући. Самуило је добио срчани удар и умро након што је видео своју ослепљену војску. Последња бугарска упоришта Василије је освојио 1018. године. Прво бугарско царство престало је да постоји.

* {{Cite book |ref= harv|last=Бакалов|first = Георги |last2=Куманов|first2=Милен|title = Електронна издание{{nbsp}} – История на България |publisher = Труд, Сирма |year=2003|location = София |isbn=978-954-528-613-1 |language=Bulgarian }}

* {{Cite book |ref= harv|last1last=Curta|first1first=Florin|last2=Kovalev|first2=Roman|title=The Other Europe in the Middle Ages: Avars, Bulgars, Khazars and Cumans|url=http://books.google.com/books?id=_-G1L-9Zec0C&pg=PR9|year=2008|publisher=BRILL|isbn=978-90-04-16389-8|pages=9}}

* {{citeCite book | ref = harv | editor-first = Alexander | editor-last=Kazhdan|editor-link=Александар Каждан | title = [[Oxford Dictionary of Byzantium]] | publisher = Oxford University Press |year=1991|isbn=978-0-19-504652-6}}