Историја Војводине — разлика између измена

У Самуиловој држави Сремска епископија је укључена у састав Охридске патријаршије. Падом Самуилове државе, Охдридска патријаршија је деградирана на ранг архиепископије. Од 29 епископија које су јој прикључене, сремска (επισκοπον της Θραμου), београдска (επισκοπον της Βελεγραδων) и браничевска (επισκοπον της Βρανιτξης) имале су јурисдикцију и над подручјем данашње Војводине.

 

 

Када је крајем 11. Угарска учврстила власт над Сремом, католичкој цркви је омогућено да врши свој утицај на овом простору. Област јужно од Саве, такође звана Сремом, остала је још неко време под влашћу Византије и задржала своју ранију православну црквену организацију. Вероватно око 1230. и та епископија је потпала под утицај католичке цркве. Године 1232. папа је тражио потчињавање и београдске и браничевске епископије светој столици у Риму. Тиме је нестала православна црквена организација у Срему, али не и само православље.

Неки градови Војводине имали су у османском периоду већинско српско становништво, неки већинско муслиманско, а неки становништво мешовитог састава. По подацима из 1545. године, највећи град у Османском царству са већинским српским становништвом били су [[Сремски Карловци]], који су тада имали 547 [[Хришћани|хришћанских]] домова. Важно муслиманско насеље била је [[Сремска Митровица]], у којој је по подацима из 1572. године било 598 муслиманских и 18 хришћанских домова. У то време у Митровици се налазило 17 [[џамија]] и ниједна хришћанска [[црква]]. [[Зрењанин|Бечкерек]] (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину ([[вакуф (ислам)|вакуф]]), а његове становнике ослободио од свих војних намета. У граду [[Сомбор]]у било је у османско доба 14 муслиманских богомоља, од којих су пет биле џамије, а остале махалски месџиди.

 

 

У свим насељима могле су се видети џамије, а у значајнијим градовима су се налазиле зграде седишта власти, купатила, турске школе и друге јавне зграде, док су се у главној улици (чаршији) налазиле главне трговачке и занатске радње.