Тријера — разлика између измена

Иако не постоје чврсти докази о тачној години њиховог појављивања на историјској сцени, према [[Тукидид]]у прва тријера изграђена је 704. године п.н.е. у поморском граду-држави ([[полис|полису]]) [[Коринт]]у, предводнику грчког поморства и поморске трговачке експанзије старога доба. Овај тип брода заменио је дотадашње ''[[пентеконтер]]е'', тј. ''[[монера|монере]]'', ратне бродове са једним редом од 25 весала са сваке стране и са 50 веслача. Новину су чинила три реда весала са обе стране брода. По вертикали била су размештена три реда клупа са по једним веслачем по веслу на свакој од њих. Два реда веслача била су распоређена испод, а један на палуби тријере. Они су углавном били заштићени током борбе, док су у биткама учествовали само морнари-војници. Капетан брода управљао је његовим кретањем помоћу два весла на крми. Посаду тријере чинило је око 200 људи, од којих су 170 били веслачи. Поред пловидбе уз помоћ једра, које се задржало као главно погонско средство бродова до 19. века, тријере су пловиле на весла брзином и до 16 км-{km}- на сат. Њихове релативно мале размере (дужина око 40 метара), што се може окарактерисати и као њихова мањкавост, биле су надомешћене великом покретљивошћу и маневарбилношћу за бродове тог времена. Слабе стране су представљали и њихова крхкост током бура и недостатак простора за спавање посаде. Главно оружје тријера били су јаки дрвени и метални кљунови на прамцу којима би се током битке покушавали зарити у непријатељски брод. Ипак је најпопуларније средство поморског ратовања тада, као и касније, био [[абордаж]].

С посадом од 170 веслача – добровољаца, међу којима је било и жена, „Олимпијас“ је 1988. године пловећи праволинијски постигао брзину од 9 [[чвор (брзина)|чворова]] (17 км-{km}- на сат). Ови резултати, постигнути од стране неискусне посаде, показали су да антички писци нису претеривали у вези перформанси тријера. Наиме, „Олимпијас“ је био у стању да направи заокрет од 180 степени за само једну минуту и то у луку не ширем од две и по дужине брода. Сличне пловидбе организоване су 1987, 1990, 1992. и 1994. године. Године 2004. „Олимпијас“ је коришћен за превоз олимпијског пламена од луке Керецини до Пиреја у завршном делу церемоније доношења бакље са олимпијским пламеном на летње [[Олимпијске игре]] у Атини.

Градитељи реконструисане тријере успели су да докажу супротно ономе у шта се сумњало, а то је да је у атинским тријерама посада била размештена у три нивоа тако да је постизан оптимум искоришћености њених димензија. Међутим, с обзиром да су данашњи просечни људи за 6 цм-{cm}- виши од античких Грка, а да је контрукција пловила пратила прецизне димензије свог античког претходника, дошло је до немогућности да модерна посада „Олимпијаса“ пружи свој максимум ефикасности. Све то објашњава зашто је антички брзински рекорд остао ненадмашен.