Велики раскол — разлика између измена

И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао [[папа Евгеније IV]] (1431—1447), прво у [[Базелски сабор|Базелу]] а затим је у јануару [[1438]]. пренет у [[Ферара|Ферару]]. На Сабору учествује васељенски патријарх [[Јосиф II Цариградски|Јосиф II]], представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар [[Јован VIII Палеолог]] (1422—1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против [[Османско царство|Турака]]. У јануару [[1439]]. Сабор се премешта у [[Фиренца|Фиренцу]] (''Флоренцу''). „[[Филиокве]]“ је изродило оштру полемику између православног епископа [[Марко Ефешки|Марка Ефеског]] и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији „-{Laententur caeli}-“, у коме Грци прихватају (1258—1282), који заузима Цариград 1261. „Филиокве“, [[чистилиште|пургаторијум]], Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са појединим представницима [[Јерменска апостолска црква|Јерменске Цркве]]. (Заредомзаредом, [[Коптска православна црква|Коптска Црква]] [[1442]], [[Сиријска оријентално-православна црква|Сиријска Црква]] [[1445]]. и [[Асиријска црква Истока|Халдејска Црква]] 1445. присиљенепреговарале су дао закључезакључењу унијууније са Римом., али без коначог успеха).