Католичност — разлика између измена

Универзалност, дакле, не исказује садржај католичности. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у слању [[Апостол]]а, као и силазак Светога Духа на Педесетници, него и њен видљиви аспект, институционални, историјски. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида космичку димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве. И сам [[Свети Кирило Јерусалимски]], кога Г. [[Георгије Флоровски]] наводи у прилог своје тезе, говори о католичности у мисионарском контексту, стога што је крштење по суштини тајна саборности Цркве. [[Мисија]] је апсолутно нужан критеријум Цркве. Речи: "А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху" (Дела 2,47; уп. Дела 6,7), нису просто историјско обавештење, него указују на ширење Царства Божијег као на основни позив Цркве. Универзалност је, дакле, еклисиолошки феномен. Не треба сметнути са ума да је [[Православна Црква]] током своје историје пребродила тешке часове који јој нису допустили да шири своје географске границе, него се усредсредила на унутарњу католичност (саборност). Оваква концепција католичности исказује извесну историјску ситуацију. Уз све то, кашоличносш није апстрактан појам. А [[еклисиологија]] која не схвата значај васељености (универзалности), изолује Цркву од историје, света и културе...