Конкордатска криза — разлика између измена

Председник Владе Милан Стојадиновић покушавао је да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим архијерејским синодом, у згради Патријаршије у Београду, изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени по питању Конкордата. Наводећи да је Конкордат дело краља [[Александар I Карађорђевић|Александра]], и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и [[Никола Пашић]] својевремено закључио Конкордат<ref name=automatski generisano1>"Мемоари Патријарха српског Гаврила", Београд 1990. године</ref> како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске православне цркве окупљају сви противници режима, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање свог угледа као шефа владе. Игром случаја, како се конкордатска криза распламсавала, стање здравља патријарха Варнаве се нагло погоршавало, па је недуго потом пребачен у болницу.

За [[19. јул]] [[1937]]. године, када је била заказана седница Народне скупштине о Конкордату, била је заказана и молитвена литија за оздрављење оболелог патријарха. Полиција је, међутим, забранила скуп. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Главни организатор литије био је владика охридски и жички [[Николај Велимировић]]. Замишљена „као велика црквено-народна манифестација у борби против Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу.<ref>"Мемоари Патријархаname=automatski српскогgenerisano1 Гаврила", Београд 1990. године</ref> У Кнез Михаловој дошло је до сукоба грађана и полиције, будући да је жандармерија имала наређење да спречи демонстранте да прођу поред [[Дом Народне скупштине Републике Србије|Народне скупштине]]. Интервенција жандарма била је брутална, због чега је овај догађај у историографији остао упамћен под називом „Крвава литија”, мада су повреде учесника литије биле унеколико преувеличаване. Народне демонстрације одвијају се и широм Србије, у Црној Гори, Босни и Крајини.