Римско царство — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 372:
Код Хадријанопоља (данашње [[Једрене]]) долази до велике [[Битка код Хадријанопоља|битке]] између Гота и Римљана, [[9. август|9. августа]] [[378.]] године. Римљани су претрпели тежак пораз, а сам цар Валенс погинуо је на бојишту. Да би нагнално Готе на повлачење са Балкана, царство је било приморано да са њима склопи савез. Као федерати (лат. ''foederati''), Готи су се обавезали да као најамници царству пружају војну помоћ. Источни Готи насељени су у Панонији, а Западни северној Тракији.
Након смрти Валентинијана I [[375.]] године, његов син [[Грацијан]] постао је цар на западу. Након битке код Хадријанопоља, Грацијан је у [[Сирмијум|Сирмијуму]] прогласио [[Теодосије I|Теодосија]] за источног цара. У религијском погледу, по први пут долази до слоге између западног и источног царства, будући да су и Грацијан и Теодосије били следбеници православља и Никејског хришћанства.
Теодосије је већ [[381|381.]] године сазвао [[Други васељенски сабор|сабор у Цариграду]], да би коначно решио спор са аријанцима. На овом сабору потврђен је Никејски Символ Вере. Само годину раније, 380., цар Теодосије је прогласио Хришћанство за државну веру Римског царства и отпочео прогон пагана и припадника разних јеретичких учења.
Док је на истоку дошло до стабилизације прилика, на западу долази до све већих превирања. Германски елемент постаје све снажнији, а западних цареви све више се ослањају на германске најамнике у војсци, што слаби њихов ауторитет. Долази до слабљења градова и градске привреде, а римска држава прибегава све већим пореским наметима да би финансирала најамнике, што доводи до опште несигурности. Све је већи и спољни притисак, будући да бројни Германски народи почињу сталне упаде у римске провинције, охрабрени слабошћу царевине.
Након новог сукоба са Готима на Балкану, Источно царство било је приморано да готском вођи [[Аларих I|Алариху]] препусти команду над царском војском на Балкану.<ref>{{Cite book|title=Историја Византије|last=Острогорски|first=Георгије|publisher=Просвета Београд|year=1969|isbn=|publication-place=|pages=74-75|type=}}</ref> Утицај Гота сломљен је међутим, у великим нередима у Цариграду око 400. године када су Готи потиснути из војске.
Последње године своје владавине, Теодосије проводи у сукобу са узурпатором [[Магнус Максимус|Максимусом]], који је након убиства цара Грацијана контролисао велики део западних провинција. Након дужег сукоба, Теодосије је савладао узурпатора и бици на Сави и постао једини цар. На самртном одру, [[395|395.]] године, Теодосије трајно дели царство на два дела, између своја два сина, [[Аркадије|Аркадија]], који добија исток, и [[Хонорије|Хонорија]] који постаје западни цар.
=== Пропаст Западног царства, 410 — 476 ===
Убрзо након Теодосијеве смрти, долази до велике кризе на западу, где малолетни цар Хонорије потпада под утицај моћног војсковође [[Стилихон|Флавија Стилохона]]. Већ [[401|401.]] године долази до велике инвазије Аларихових Гота на Италију, а [[406|406.]] племена Вандала, [[Алани|Алана]] и [[Свеви|Свева]] у великим масама прелазе залеђену Рајну и насељавају се у западним провинцијама.
Након три опсаде и бројних преокрета, Аларих [[410|410.]] пљачка Рим. Овај догађај има пре свега симболички значај и као такав представља значајну прекретницу у римској историји.
== Референце ==
{{reflist|30em}}
| |||