Примирје са Мудроса — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
[[Датотека:Agamemnon_at_Mudros.jpg|мини|250п|Војни брод Агамемнон где је 30. октобра 1918. у луци Мудрос (острво [[Лимнос]]) Турска подписала капитулацију. Договор су подписали турски министар за морнарицу Рауф-беј и британски адмирал Сомерсет Калторп]]
После војних пораза код [[Газа|Газе]] и у [[Месопотамија|Месопотамији]] током [[1917.]] године, [[Османско царство]] је било изложено потресима дубоке унутрашње кризе. Националноослободилачки устанци арапских парода, масовне побуне изгладнелог и ратом преморентог турског становништва и велике завере у војсци против младотурског режима (у једној од њих учествовало је 600 официра) довели су земљу на ивицу слома. Међутим, изласком Русије из рата престао је [[Кавкаски поход|притисак руских армија на Кавказу]] и у Месопотамији, што је омогућило уздрманој Османској Империји не само да предахне већ и да, после једностраног кршења [[Брест-литовски мир|брестлитовског мира]] од стране [[Централне силе|Централних сила]], упути интернационалистичке трупе у пљачкашки рат против [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|Совјетске Русије]]. Турске снаге су у септембру 1918. освојиле [[Баку]], извршивши масовни покољ тамошњег становништва. Али, управо у то време Турска се суочила са наглим погоршањем опште ситуације на другим странама. У септембарској офанзиви, који су у садејству са арапским устаницима предузели Британци на сиријском фронту, Турци су претрпели тежак пораз и повукли се 200 километара на север. Њихова 4, 7. и 8. армија спале су на око 11.000 људи и изгубиле готово сву артиљерију. Али британске снаге, због тешкоћа у снабдевању и преморености, нису могле да наставе офанзиву, тако да је после пада [[Дамаск]]а, 2. октобра, наступило затишје на британско-турском фронту. Победе британских снага у Палестини и Сирији, које су представљале велик оперативни успех, нису имале одлучујући значај за војни положај Турске, јер Британци после тога нису били спососэни да наставе надирање на запад преко [[Анадолија|Анадолије]] и угрозе њeмe виталне области - [[Цариград]] и мореузе ([[Дарданели]]). Тако је у борбама у Палестини само обелодањена војна слабост Турске, али је она - мада исцрпљена до крајних граница људских и материјалних могућности - успела да се одржи и настави рат. Тек је [[Капитулација Бугарске у првом светском рату|капитулација Бугарске]] задала смртни ударац Отоманској Турској: она је на европском копну била откривена за напад [[Савезници у Првом светском рату|Антантиних армија]] у правцу најважнијих турских центара. Продором српске 1. армије у рејон [[Ниш]]а и њеном победоносном офанзивом према [[Београд]]у, пресечене су везе између Турске и њених великих савезника Немачке и Аустроугарске, без чије непосредне помоћи није могла да настави рат.<ref>Der Weltkrieg, В. XIV, стр. 545-555; Н. Kuhl, Weltkrieg 1914, bus 1918, Берлин 1929, II, стр. 295 и следеће Ј. Pomiankowsky, Der Zusammenbruch des Otomanischen Relches, Wien 1927; Les Armées françaises, том VIII, вол. 3, стр. 480-483; П. Томац. Први светски рат 1914-1918, Београд 1973, стр. 663-667; М. W. Blatt, Kapitulacija Turske 30. oktobra 1918, „Ратник", св. 1/1930, стр. 123.
</ref> У таквој безизлазној ситуацији на чело турске владе, уместо великог везира [[Мехмед Талат-паша|Мехмед Талат-паше]], 7. октобра 1918. дошао је Изет-паша, који је раније командовао турском кавкаском армијом. Он се залаrао да се Турска одвоји од [[Немачко царство|Немачке]] и [[Аустроугарска|Аустроугарске]] и отпочну преговори за закључење сепаратног мира са Антантом. У тежњи да обезбеди што повољнији положај у преговорима, нова влада је одстранила немачке [[официр]]е са свих командних положаја у турској војсци, а немачке и аустроугарске трупе,
</ref> Адмирал Калторп је са турским представницима закључио примирје 30. октобра [[1918.]] у луци Мудросу, на острву [[Лимнос]], и тек тада обавестио Французе да непријатељства с Турском престају сутрадан у подне. Француској није остало ништа друго него да потпише текст уговора, чије су одредбе, разуме се, биле састављене у духу британских колониј лних интереса. Тако се Турска предала пре него што су загрмили топови на маричком фронту. Ипак британски историчар Кратвил с разлогом истиче да су победе савезничких армија на балканском ратишту одлучујуће утицале на турску Владу да, 30. октобра 1918., прихвати акт о капитулацији Османске Империје. Пpeмa уговору о примирју, Турска се обавезала да ће одмах приступити демобилизацији војске, да ће предати флоту да буде интернирана, да ће напустити окупиране делове [[Иран]]а и Русије, затим Месопотамију, Сирију, [[Киликија|Киликију]] и Арабију, да ћe отворити мореузе [[Босфор]] и Дарданеле, да ће немачке и аустроугарске војне формације и специјалисти напустити Турску у року од четири недеље и да ће своју територију ставити на располагање силама Антанте за интервенцију против [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|Совјетске Русије]]. Чим је савезничко командовање у Солуну било обавештено о турској капитулациiи, одмах су наређени покрети британских и француских трупа да поседну мореузе Босфор и Дарданеле и окупирају [[Цариград]].<ref>А. Palmer, н. д., стр. 233; F. Ј. Deygas, н. д., стр. 271-285; П. Томац, н. д., стр. 665; С. R. М. F. Cruttwell, A History of the Great War, Oxford, 1930, стр. 622. </ref>
|