Примирје са Мудроса — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Разне исправке |
||
Ред 5:
== Увод и капитулација ==
После војних пораза код [[Газа|Газе]] и у [[Месопотамија|Месопотамији]] током [[1917]]. године, [[Османско царство]] је било изложено потресима дубоке унутрашње кризе. Националноослободилачки устанци арапских парода, масовне побуне изгладнелог и ратом преморентог турског становништва и велике завере у војсци против младотурског режима (у једној од њих учествовало је 600 официра) довели су земљу на ивицу слома. Међутим, изласком Русије из рата престао је [[Кавкаски поход|притисак руских армија на Кавказу]] и у Месопотамији, што је омогућило уздрманој Османској Империји не само да предахне већ и да, после једностраног кршења [[Брест-литовски мир|брестлитовског мира]] од стране [[Централне силе|Централних сила]], упути интернационалистичке трупе у пљачкашки рат против [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|Совјетске Русије]]. Турске снаге су у септембру 1918. освојиле [[Баку]], извршивши масовни покољ тамошњег становништва. Али, управо у то време Турска се суочила са наглим погоршањем опште ситуације на другим странама. У септембарској офанзиви, који су у садејству са арапским устаницима предузели Британци на сиријском фронту, Турци су претрпели тежак пораз и повукли се 200 km на север. Њихова 4, 7. и 8. армија спале су на око 11.000 људи и изгубиле готово сву артиљерију. Али британске снаге, због тешкоћа у снабдевању и преморености, нису могле да наставе офанзиву, тако да је после пада [[Дамаск]]а, 2. октобра, наступило затишје на британско-турском фронту. Победе британских снага у Палестини и Сирији, које су представљале велик оперативни успех, нису имале одлучујући значај за војни положај Турске, јер Британци после тога нису били спососэни да наставе надирање на запад преко [[Анадолија|Анадолије]] и угрозе њеме виталне области - [[Цариград]] и мореузе ([[Дарданели]]). Тако је у борбама у Палестини само обелодањена војна слабост Турске, али је она - мада исцрпљена до крајних граница људских и материјалних могућности - успела да се одржи и настави рат. Тек је [[Капитулација Бугарске у Првом светском рату|капитулација Бугарске]] задала смртни ударац Отоманској Турској: она је на европском копну била откривена за напад [[Савезници у Првом светском рату|Антантиних армија]] у правцу најважнијих турских центара. Продором српске 1. армије у рејон [[Ниш]]а и њеном победоносном офанзивом према [[Београд]]у, пресечене су везе између Турске и њених великих савезника Немачке и Аустроугарске, без чије непосредне помоћи није могла да настави рат.<ref>Der Weltkrieg, В. XIV. стр. 545-555; Н. Kuhl, Weltkrieg 1914, bus 1918, Берлин 1929, II. стр. 295 и следеће Ј. Pomiankowsky, Der Zusammenbruch des Otomanischen Relches, Wien 1927; Les Armées françaises, том VIII, вол. 3. стр. 480-483; П. Томац. Први светски рат 1914-1918, Београд (1973). стр. 663-667; М. W. Blatt, Kapitulacija Turske 30. oktobra 1918, „Ратник", св. 1/ (1930). стр. 123.</ref> У таквој безизлазној ситуацији на чело турске владе, уместо великог везира [[Мехмед Талат-паша|Мехмед Талат-паше]], 7. октобра 1918. дошао је Изет-паша, који је раније командовао турском кавкаском армијом. Он се залаrао да се Турска одвоји од [[Немачко царство|Немачке]] и [[Аустроугарска|Аустроугарске]] и отпочну преговори за закључење сепаратног мира са Антантом. У тежњи да обезбеди што повољнији положај у преговорима, нова влада је одстранила немачке [[официр]]е са свих командних положаја у турској војсци, а немачке и аустроугарске трупе, које су се налазиле на турском фронту упућене су у Цариград да би преко [[Украјина|Украјине]] биле репатриране у њихову земљу. У исто време влада Изет-паше се послужила заробљеним британским генералом Таузендом за успостављање контакта са главним британским поморским командантом у Средоземном мору адмиралом Калтортом ради отпочињања преговора о примирју. Нормално би било да су се Турци обратили француском адмиралу Гошеу, који је био врховни командант савезничких поморских снага у [[Средоземно море|Средоземном мору]]. Шаљући парламентаре на преговоре с Британцима, што су ови једва дочекали, турска влада се надала да ће тиме изазвати извесну подвојеност међу противничким силама и обезбедити већу наклоност Велике Британије у расправи турског питања на будућој конференцији мира. Узалудно је француска влада протествовала против одвојених британско-турских преговора, истичући да Велика Британија не може сама водити преговоре у име осталих савезника. Адмиралу Гошеу није пружена могућност да изнесе француске услове за закључење примирја са Турском. У међувремену, главна савезничка команда у Солуну убрзано је припремала операције у Тракији у складу са одлуком Савезничих влада од 7. октобра 1918. и образовању фронта према европској Турској. Британски генерал Милн је предузео све мере да изврши брзу концентрацију англо-француских и грчких трупа према турској граници. Међутим, услед малог броја комуникација, које су иначе ограниченог капацитета, концентрација је вршена споро.
== Деколонизација Турске и превара Британије према Арапима ==
|