Кичево — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 34:
[[Османско царство|Османска]] војска осваја Кичево [[1385]]. године. Град остаје више векова под [[Османско царство|Османлијама]] и времено постаје права источњачка [[паланка]]. Крајем [[19. век]]а то је било етнички мешовито [[град]]ско насеље са [[Турци|турском]] већином.
У месту је између 1868-1874. године радила мушка и женска српска народна школа. Године 1871. ту раде учитељ Илија (родом из Зајечара) и његова супруга Милка. У четвороразредну школу ишло је 60 ђака. Након две године вратили су се учитељи у Србију, и од тада се много њих бавило у Кичеву. Од 1872. године ту је Марија Вујић из Војводине, затим Петко и Анастазија Николић из Београда, Љубомир (Босанац) и Јулка Павловић из Лазаропоља, од 1875. године Кузман и Јелена Баџовић и други. Радила је по другом извору, до 1878. године.<ref>"Цариградски гласник", Цариград 1900. године</ref> Царском Ирадом коју је дао Султан отворена је после 19 година - 1897. поново српска основна школа у Кичеву. Настојатељ школе тада је Таса Рановић, учитељ Славко Димитријевић син месног пароха поп Михаила.<ref>"Цариградски гласник", Цариград 1897. године</ref>
Мештанин Кичева Најдан Јанковић је у [[Београд]]у 23. маја 1889. године у писму [[Друштво Свети Сава|Друштву Свети Сава]] написао:{{цитат|Ја сам пред [[Божић]] прошле године предао молбу друштву Светог Саве, да се сељанима села Кичева, а за цркву [[Дупјани|Дупљанску]], даде јено свештеничко одјејање са целим прибором, па до данас нисам добијо ни одговора а камоли шта сам тражијо.
| |||