Византија — разлика између измена

| Религија = [[Хришћанствохришћанство]] после [[велики раскол|1054. године]] [[Православље|православно хришћанство]].

Византијска култура није била ограничена само на подручју ликовне уметности. Већ смо приметили да је цар Јустинијан учинио значајан допринос што се тиче правних наука. Његовом кодификацијом римских права настао је [[Јустинијанов зборник|''-{Corpus Iuris Civilis}-'']], који ће бити темељ правног система многим потоњим Западним земљама.<ref name="б">Greer & Lewis, '''', 201-3pp. 201–3</ref> Константинопољ је био такође важно место што се тиче књижевности, филозофије и теологије. Иако је Јустинијан затворио паганске академије, каснији византијски цареви подстицали су развој хуманистичких и теолошких наука.<ref name="а">Cunningham & Reich, '''', 168-9pp. 168–9</ref> Након владавине цара [[Ираклије|Ираклија]] (610-641), од латинске културе, која је продрла на Исток нарочито за време Јустинијана, преостало је тек право, односно правна наука, или остаци бирократског и војничког језика.{{напомена|Што се тиче аутентичног карактера византијске културе, заправо, њега чине λόγοι έλληνικοί („грчка наука“, дословно преведено), касноантички пагански и хришћански хеленизам.<ref name="ђ"/>}} Немогуће је било исправити тај прелом до којег је дошло у 7. веку, и стога ће и Латини средњег века бити сматрани варварима.<ref name="ђ">види Гуљелмо Кавало, Увод, у: ''Византинци'', Београд 2006,. 9-10pp. 9–10</ref>

Под Македонском династијом, византијска култура је процветала, универзитет у Константинопољу обновио је филозофске и правне студије, а грчка литература је очувала античку традицију увевши притом нове елементе у виду популарне нарације. Делатношћу истакнутих људи попут [[Фотије I|патријарха Фотија]] из 9., [[Константин VII Порфирогенит|Константина VII Порфирогенита]] из 10. и [[Михаило Псел|Михаила Псела]] из 11. века, створени су предуслови за ренесансу епохе Комнина и Анђела. Ентузијазам према античкој литератури је била карактеристична одлика овог времена. [[Хесиод]], [[Хомер]], [[Платон]], историчари [[Тукидид]] и [[Полибије]], оратори [[Исократ]] и [[Демостен]], писци трагедијâ и комедијâ и остали еминентни представници различитих секција античке литературе били су изучавани и имитирани од стране писаца 12. и почетка 13. века. Ово имитирање углавном се огледа у језику, који је у претераној тенденцији ка чистоти атичког дијалекта постао извештачен, крупноречив, неретко тежак за читање и разумевање, сасим другачији од језика којим се онда говорило.<ref name="в">Vasilyev, '''', 487-8pp. 487–8</ref>

Почев од Хомеровог доба постоје две речи који означавају две врсте сиромаштва. Под речју ''пенис'' ({{јез-грч|πένης}}) подразумева се извесна активност одређене особе, која, међутим, није довољна да би обезбедила њен сигуран опстанак; за разлику од речи ''птохос'' ({{јез-грч|πτωχος}}), под којом се мисли на пасивно сиромаштво. Поред тога, постојале су и помоћне речи, као што је нпр. ''деоменос'' ({{јез-грч|δεόμενος}}, тј. „сиромах“), које су се користиле при описивању сиромаштва као стању оскудице, довољно велике да од 3. века буде сматрана званичном дискриминацијом у слободном друштву. Из једног текста који је пренет у ''Дигестама'' из 533. године, сазнајемо да се сиромашним сматрао онај ко није располагао сумом од педесет златника ({{јез-грч|aurei}}). За оно време то је била скромна сума, али не и занемарљива.<ref name="сиромаси1">Кавало, '''', 25-6pp. 25–6</ref>