Хрватски језик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 15:
|писмо=[[латиница]] <small>([[Гајица|хрватска латиница]])</small>
|службени={{застава|Европска унија}}<br />{{застава|Хрватска}}<br />{{застава|Босна и Херцеговина}}<br />{{застава|Србија}} ([[Војводина]])
|мањински={{застава|Црна Гора}}<br />[[Датотека:Flag of Burgenland.svg|23п]] [[Бургенланд]] ([[Аустрија]])<br />[[Датотека:Actual Caras-Severin county CoA.png|15п]] [[Караш-Северин (округ)|Караш-Северин]] ([[Румунија]])<br />[[Датотека:Flag of Molise.svg|23п]] [[Молизе]] ([[Италија]])<br />{{застава|Мађарска}}<br />{{застава|Чешка}}<br />{{застава|Словачка}}
|регулише=''{{lang|hr|Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje: Vijeće za normu hrvatskoga standardnoga jezika}}''
|iso1=hr|iso2=hrv|iso3=hrv
Ред 21:
{{Јужнословенски језици}}
[[Датотека:Serbo croatian languages2006-sr.png|мини|300п|Подручје на коме већина становника говори хрватски језик (2006. године)]]
[[
'''Хрватски језик''' је стандардни [[јужнословенски језици|јужнословенски]] [[језик]] којим говори око 5.5 милиона људи <ref>{{cite web | title = Хрватски|year=2001 - 2004| url = http://www.ethnologue.com/language/hrv}}</ref>, углавном Хрвата, и неутврђен број хрватских исељеника у обе Америке, Аустралији и Европи. Сличан је [[српски језик|стандардном српском језику]] (и српски и хрватски и бошњачки језик, као и црногорски који још није доживео пуну лингвистичку афирмацију, стандардизовани су на истом дијалекту - [[источнохерцеговачки дијалекат|источнохерцеговачком]]), а као стандардни језик се [[1991]]. издвојио из [[српскохрватски језик|српскохрватског језичког стандарда]]. Хрватска језичка норма (али другачијег старијег типа) је постојала и пре стварања српскохрватског стандарда.
Ред 39:
Од [[12. век|12.]] до 15. века, на подручју од [[Сутла|Сутле]] до [[Тимок]]а долази до појаве дијалекатске диференцијације који се могу, за говорнике хрватскога, поделити у три дијалекта: најстарији [[чакавски дијалект|чакавски]], [[штокавски дијалект|штокавски]] и [[кајкавски дијалект|кајкавски]].
Први се од црквенословенске матрице одвојио [[чакавски дијалекат]]. Примери тога дијалекта су [[Винодолски законик]] ([[1288]].) и [[Истарски развод]] ([[1275]], препис [[1325]]). Чакавски дијалекат је до [[турска|турске]] најезде у 15. веку покривао велико подручје северозападне [[Хрватска|Хрватске]] јужно од Купе, [[Лика|Лике]], дела западне [[Босна|Босне]] до Уне, [[Далмација|Далмације]] и практички сва острва. У 14. и 15. веку се снажно афирмисао чакавски као први хрватски књижевни језик који је постојао заједно са чакавско-црквенословенским амалгамом, те чакавско-штокавском (шћакавском) смешом у великом делу Босне. Врхунац постиже књижевност писана хрватским чакавским књижевним језиком од [[15. век|15.]] до [[17. век]]а, када настају дела [[Марко Марулић|Марка Марулића]], [[Ханибал Луцић|Ханибала Луцића]], [[Петар Зоранић|Петра Зоранића]], [[Петар Хекторовић|Петра Хекторовића]]
[[Датотека:Vinodol.jpg|мини|десно|''[[Винодолски законик]]'', дело ране хрватске правне регулативе]]
Ред 65:
У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка 19. века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из [[Будим]]а, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.
Трајним тековинама остају Гајеве заслуге на коначном формирању [[латиница|латиничне]] графије. Формално, Гај је стандардизовао латиничну графију у неколико покушаја. У почетку су му решења ишла путем идеја [[Ритер Витезовић|Ритера Витезовића]], но, касније је преузео [[чешка|чешке]] дијакритичке знакове -{(č, š, ž)}-, сам измислио диграфе -{lj, nj, dž,}- из пољске графије узео -{ć}-, а касније је [[Ђуро Даничић]] предложио графем -{đ}-. Правопис је Гај, уз главне илирске граматичаре Бабукића и Антуна Мажуранића, обликовао по чешком узору, тј. уместо доминантне хрватске фонолошке/гласовне традиције каква је преовлађивала у [[Дубровник]]у (култном месту Илираца), узео је [[морфонологија|морфонолошку]]/[[етимологија|етимолошку]]. По гласовном [[правопис]]у бележе се промене у изговору (сладак/слатко, из-пунити/испунити
Један од значајнијих језичко-политичких догађаја тога доба је тзв. [[Бечки договор]] из [[1850]]., или споразум 5 хрватских писаца и филолога ([[Иван Мажуранић]], [[Димитрија Деметар]], [[Винко Пацел]], [[Стјепан Пејаковић]], [[Иван Кукуљевић Сакцински]]) и 2 српска ([[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]], Ђуро Даничић), у организацији познатог словеначког слависта [[Франц Миклошич|Франца Миклошича]]. Тај споразум је настао као последица иницијатива [[Аустрија|Аустријске]] владе да се уједначи правна терминологија, јер је «земаљски језик» на више подручја престајао да буде [[немачки језик|немачки]]. Суштински, радило се о схватањима да су хрватски и [[српски језик|српски]] један [[језик]], па га треба уједначити у свим видовима.
Ред 71:
После препорода, јача хрватска национална идеологија под вођством [[Анте Старчевић]]а (који је сматрао да хрватски језик треба да има екавску основу- тај покушај је пропао), као и хрватска верзија југословенства (Штросмајер, Рачки). Оснивањем Југославенске Академије у [[Загреб]]у, друга половина [[19. век]]а је у [[Хрватска|Хрватској]] обележена борбом тзв. филолошких школа, међу којима се истичу две: Загребачка, у неку руку настављач Илирског покрета (главни протагонисти граматичар [[Адолфо Вебер Ткалчевић]] и лексикограф [[Википедија:Пренос чланака/Богослав Шулек|Богослав Шулек]]), те «хрватских вуковаца», или следбеника идеја српског језичког реформатора [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]]. Загребачка школа је доминирала од 60-их година до краја 19. века, када «вуковци» или младограматичари (названи по доминантном правцу у филологији тог времена) успевају, уз политичку подршку мађаронских власти, да изврше преврат на неколико поља, од којих су највидљивији у правопису и неким видовима [[Морфологија (лингвистика)|морфологије]].
Загребачка школа је била наследник илирских идеја, па је хрватски језик покушавала и у [[1870е]]-им годинама и касније обликовати у многим видовима пазећи на остале словенске језике ([[словеначки језик|словеначки]], [[руски језик|руски]], [[чешки језик|чешки]]
Младограматичари или „хрватски вуковци“ се деле у две или три генерације, но, највећи утицај су имали они на прелазу [[19. век|19.]] у [[20. век]] (њих можемо звати и младограматичарима, док вуковце из [[1840е]]-их и [[1850е]]-их не, јер се радило о аматерима и симпатизерима идеја Вука Караџића о облику народног језика). Најистакнутији младограматичар је био филолог и преводилац [[Томо Маретић]], а уз њега [[Иван Броз]] и [[Фрањо Ивековић]]. Трајна остварења младограматичара су на два поља: правописа (који је по гласовном начелу написао [[1892]]. Иван Броз), те [[граматика|граматике]] и [[језичка историја|језичке историје]] (велика граматика Томислава Маретића). На пољу [[лексикографија|лексикографије]] младограматичари су имали деломичан успех: следбеници идеја Караџићевог најбољег настављача, Ђуре Даничића, држали су се правила која нису на главној линији хрватскога језика, па је велики речник ЈАЗУ/ХАЗУ, којег су они уређивали до 20-их и 30-их година 20. века, у том делу добрано застарео. Дакле, може се закључити: трајне су заслуге младограматичара стабилизација хрватскога правописа на гласовној основи, те утемељење стандардног језика на новоштокавштини.
| |||