Вицко Змајевић — разлика између измена

[[Католичка црква|Римокатолички]] црквени достојанственик, писац и политичар. Једна од најистакнутијих личности у [[Далмација|Далмацији]] прве половине [[18. век|18. вијека]]. Био је апостолски визитатор за српске земље под османлијском влашћу, поборник [[Глагољица|глагољице]] и мецена. Посебну је пажњу посветио унапређењу српског књижевног и народног језика (од њега називаног илирским или далматинским именом), а у Задру је основао богословију за свјештенике глагољаше. Његовом заслугом поред Задра је насељено више од 500 покатоличених избјеглица који су живјели поред [[Скадарско језеро|Скадарског језера]] ([[Шестани]] и [[Скадарска Крајина|Крајина]]), чиме је установио насеље [[Арбанаси (Задар)|Арбанаси]].

Црквену каријеру је започео студирањем [[Теологија|богословља]] и [[филозофија|мудрословља]] при [[Урбанов колегијум|Урбановом колегијуму]] односно [[Колегијум за пропаганду вјере|Колегијуму за пропаганду вјере]] у [[Рим]]у, а затим је дјеловао као опат обитељи св. Ђорђа поред Пераста и свјештеник цркве св. Николе у Перасту ([[1695.]].- [[1701.]].). [[Папа Климент XI]] га је именовао у тридесетој години ([[1701.]].) барским надбискупом и примасом Србије и администратором [[Будва]]нске дијецезе као и апостолским визитатором за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску. Због несигурних услова живота у [[Бар (Црна Гора)|Бару]] повукао се [[1706.]]. у родни [[Пераст]] одакле је, због антиправославног дјеловања и опасности од освете [[1710.]]. године отишао у [[Котор]]. Из истих разлога напушта и Котор тражи премјештај у Задар. Исти папа га постава за задарског надбискупа [[1713.]]. године, али и даље задржава наслов апостолског визитатора за земље под османлијском влашћу. Од [[1737.]]. његова визитаторска права су проширена и на Босну.

Залагањем Вицка Замјевића уселило се од [[1726.]].- [[1733.]]. године у непосредној близини Задра више од 500 покатоличених и дјеломично језички албанизираних (расрбљених) српских избјеглица с подручја Скадарског језера, чиме је установио насеље Арбанасе.

Као задарски надбискуп у раздобљу када је, понајвише млетачким настојањем, у Далмацију досељено бројно становништво православне вјероисповијести (које он назива Србима и шизматицима), Змајевић се од доласка у Задар суочавао с тежњама српских патријараха и њему потчињених православних владика да установе своје, српско православно владичанство на подручју Далмације. Змајевић и тада активно политички дјелује у правцу сузбијања вјерских права православних Срба Далматинаца да имају свога владику, јер је имао планове да их све покатоличи. И док је био у Перасту и Котору на себе је навлачио гњев не само православних Срба него и толерантнијих католика, који су били за миран суживот са православцима. Тако је митрополиту скендеријско-приморском [[Данило I Петровић Његош|Данилу Петровићу]] [[1718.]]. замјерао на одржавању црквене литије у Котору и онемогућио му изградњу православне цркве у већински православној Будви. Замјерао је и католичком свјештенику Марковићу из Будве што му се сестра удала за православца а из родног Пераста је побјегао јер му се и родбина (католици) побунила против његових антиправославних сплеткарења. Поткупљивао је турске власти да се римокатолицизам шири и на њиховој територији. <ref>{{Cite book|last=Змајевић |first=Вицко |authorlink= |coauthors=Винко Краљевић |title=Изабрана дјела надбискупа Вицка Замјевића, pp. 74, 60 |year=2015|url= |publisher=Салесиана|location=Загреб|id=}}</ref>.

Змајевић је током цијеле своје надбискупске службе био ватрени поборник употребе глагољице и илирског језика (којим се по њему говори и у Македонији <ref>{{Cite book|last=Змајевић |first=Вицко |authorlink= |coauthors=Винко Краљевић |title=Изабрана дјела надбискупа Вицка Замјевића, pp. 74 |year=2015|url= |publisher=Салесиана|location=Загреб|id=}}</ref>) у црквеном богослоужењу. Већ [[1725.]]. године пише о идеји оснивања богословије које ће бити намијењено образовању илирског (односно српског) свјештенства. Та се замисао почела испуњавати [[1735.]]., када је саграђена зграда уз заднискупску палату. За отварање богословије недостајао је новац па је Змајевићеву замисао довршио насљедник Сплићанин [[Мате Караман]], који је [[1. мај]]а [[1748]]. отворио задарску [[Илирски колегијум|илирску богословију]]. Циљ оснивања богословије је био двострук. Одшколовати кадар који ће покатоличити православне али и не допустити да се романизују. Био је незадовољан што су му Млечани саботирали труд на одржавању народног духа у Далмацији (под окриљем римокатоличке цркве) и критикује многе бискупе у Далмацији који и за више деценија бискупвоања нису научили илирски језик.

Змајевићевим средствима финасиране су бројне градње и доградње у Задру и околини. Као приврженик култа Богородице, задарски је надбискуп [[1725.]]. дао направити капелу за икону Блажа Јурјева Трогиранина у задарској цркви госпе од Здравља (Госпа од Каптела), мјесту његовог будућег маузолеја. У истој је цркви дао подићи и олтаре посвећене св. филипу Нерију и св. [[Фрањо Асишки|Фрањи Асишком]]. Дана [[17. јун]]а [[1736]]. године спомиње се да је то популарно задарско светиште придружено с лоретском базиликом. Обновио је и цркву св. Доната и довршио [[1718.]]. садашњи главни олтар у цркви св. Кршевана. Заједници арбанашких усељеника сопственим је новчаним средствима помогао да у [[Borgo Erizzo]] Арнанаси подигну светиште Госпе Лоретске.

Као извршитељ тадашње политике римске курије у југоисточној Европи, Замјевић је одржавао богате везе с истакнутим особама свога доба. Од дјела му се истиче арбанашка редакција црквеног сабора у [[Мркињ]]у поред [[Љеш]]а, дјело важно за упознавање тадашњих друштвених прилика на арбанашком подручју. Змајевићеве богословске (углавном догматске) расправе одају врсног познаваоца латинског и италијанског језика, личност широког образовања и културних интереса. Писао је и поезију, ''Corona poetica'', збирка пјесама на латинском језику објављена у [[Рим]]у [[1694]]. под насловом ''Musarum Chorus ad laudem Antonii Zeni''.

Змајевић је за живота био и мецена више књижевника и умјетника. Залагао се и вјероватно новчано помагао штампање пјесничког дјела Дубровчанина [[Игњат Ђурђевић|Игњата Ђурђевића]] - ''УздасиМандаљене покорнице'' ([[Венеција]], [[1728]].), које је и посвећено задарском надбискупу. Своје дјело (''Писна од пакла'', Млеци, [[1727]].) Змајевићу посвећује и фрањевачки писац [[Ловро Шитовић]]. Оба су дјела забиљежена и у личној надбискуповој књижници у задарској надбискупији (према његовом личном инвентару из [[1745]]. године). Бројна, још увијек недовољно проучена рукописна оставштина Вицка Змајевића разасута је у многим архивима и књижницама [[Венеција|Венеције]], [[Рим|Рима]]а, [[Ватикан|Ватикана]]а, [[Пераст|Пераста]]а, [[Котор|Котора]]а, [[Задар|Задра]] и другдје. Винко Краљевић је [[2015]]. објавио многа његова писма у оригиналу (Изабрана дјела надбиксупа Вицка Змајевића) која је превео у форми препричавања. При томе је често илирско име мијењао хрватским а српско занемаривао. Иако Вицко Змајевић зна за Хрвате он их није налазио ни у Боки ни у Далмацији (Задру) нити је себе сматрао Хрватом, како га сада великохрватски националисти постхумно хрватизирају. Он православне зове Србима и разним погрдним именима (шизматици и сл.) а католике илирског језика зове Латинима, Далматиницима и сл. Никада своје католике не назива ни Србима ни Хрватима. То доказује да би при преласку у римокатолицизам замирала српска народна свијест, а често је пријетило и да се асимилују у романизам. Змајевићи су старином из Старе Црне Цоре, а доласком у Пераст су се покатоличили као и бројни други досељеници у Боку.