Калаз — разлика између измена

8 бајтова додато ,  пре 2 године
м
Разне исправке
м (razne ispravke)
м (Разне исправке)
{{malo_inlajn_referenci}}
{{bez_izvora}}
{{Град у Мађарској
| грб = HUN Pomáz COA.jpg
 
== Природне одлике ==
Насеље Калаз налази уз [[Дунав]], на 15-ак километара северно [[Будимпешта|Будимпеште]] испод горја [[Пилиш]]. То је данас прво предграђе [[Будимпешта|Будимепште]] северно од Будимског дела града и ширењем је спојено са градом на југу и са [[Сентандреја|Сентандрејом]] на северу. Површина хатара насеља је 15,11 -{km<sup>2</sup>²}-.
 
== Историја ==
Први мађарски краљеви су ту населили један део племена Кализа, отуда име Кализ, па Калоз, а данас Будакалас. За време турских ратова, средином 16. века село је опустошило. У турским дефтерима се спомиње као Кализ-пустара. Средином 17. века један мађарски феудалац, пореклом Бугарин, Борнемиса Болгар Пал, купи ту већи посед, па тако и Кализ-пустару, и Помаз-пустару, и настани те пустаре са Србима са својих старијих северо-бачких поседа (Радонић, Преконић, Малтеовић, Тотхаза).
 
Новодошли Срби оправе стару католичку цркву и у њој врши богослужење калуђер који је са њима дошао, а после његове смрти, село опслужују калуђери и свештеници из Будима.
 
Садашња православна црква је сазидана 1752. године, делом из материјала порушене старе. Док се зидала нова црква богослужење се обављало у једној брвнари, на чијем месту данас леп крст стоји.
 
Године 1846. Срби у Калазу су се окупили у претплатничком пункту ради набавке једне књиге са страним насловом. Били су то мештани: поп Симеон Недић парох, Симеон Степанац ђакон и учитељ, Димитрије Павловић трговац и школски директор, Васа Петровић, Вартоломеј Петровић, Георгиј Михајловић, Андреј Мирковић, Гаврил Миливојин, Андреј Стојановић, чизмарски калфа Патар Николић, Никола Гаврилов земљеделац, те ученици, Никола Радовановић и Георгије Петровић.<ref>Петар Јовановић: "Метастазијев Атила Регул", Нови Сад 1846. године</ref> Претплатник омладинског листа "Млада Србадија" био је 1870. године у Калазу Коста Николић.<ref>"Застава", Нови Сад 1870. године</ref>
 
У месту је 1846. године српска народна школа са 40 ђака, а њихов учитељ Симеон Степанац је осим тога ђакон и школски директор. Млади учитељ Симеон Степанац, родом Мокринац, био је потоњи свештеник у другим местима. Године 1847. претплатник једне књиге, поред учитеља ђакона Степанца је и поп Симеон Недић парох. Расписан је 1855. године стечај за упражњено место српског учитеља у Калазу, са припадајућом годишњом платом од 180 ф.<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1855. године</ref> У Калазу је 1866. године био потребан српски учитељ, плата је нуђена од 268 ф. Општина Калаз је 1867. године приложила за православни Школски фонд, врло велики износ од 226 ф. за пензије учитеља. Месни учитељ 1868. године Марко Римски морао је полагати учитељски испит на препарандији у Сомбору. Тражио се 1882. године учитељ за српску школу у Калазу, са основном платом од 412 ф. Расписан је 1884. године стечај за упражњено место српског учитеља у Калазу, са припадајућом годишњом платом од 404 ф. и њивом, огревом и станом.<ref>"Школски лист", Сомбор 1884. године</ref> Изабран је учитељ Павле Станичков, којем је 1885. године дат декрет о сталном намештењу. На трећи да Ускрса 1885. године држан је у школи у Калазу, у 9,30 сати школски испит. Присуствовали су чланови Школског одбора и Општинског старешинства, на челу са парохом. Испитом је председавао [[Стева Поповић Вацки]], епархијски школски надзорник. Године 1895. умро је у Српском Ковину парох Тимотије Михалџић који је био рођен у Калазу 1824. године. Био је неколико година пред Мађарску буну [[1848-1849]].1849 године, српски народни учитељ у родном месту Калазу, а касније је рукоположен за свештеника и постављен за администратора парохије у месту Бати. За привременог учитеља у Калазу постављен је 1886. године Светозар Мацедоњанин. Константин Пешић учитељ у Калазу положио је 1888. године испит из мађарског језика у Сомбору. Поп Јован Бољарић је извесно време службовао у парохији Калазу.
 
У њему је 1896. године освештана нова српска вероисповедна школа. Школско здање је подигао и опремио потребним намештајем и училима [[Еуген Думча]] градоначелник Сентандреје са својом супругом Петронелом. Градња је трајала годину дана, да би зграда била освештана на великој свечаности о црквеној слави калазској 13. јула 1896. године. Корнел Чупић администратор протопрезвирата будимског је одређен да освешта школску зграду, и крст постављен на сред села. Из храма је кренула литија до мермерног спомен-крста, где је освештана водица. Школа је подигнута у средини порте, према јужним вратима, и око ње ће се направити перивој. Све је урађено лепо и по прописима, а изграђена је веранда изнад улазних врата, где је постављена спомен-плоча са именима великих добротвора, исписаним златним словима.
 
Парох у Калазу био је 1896. године поп Коста Николић (ту и 1879), а учитељ нови Сава Белић (ту до 1911).<ref>"Школски лист", Сомбор 1896. године</ref> Поп Николић је 1891. године примио из јерархијског фонда 150 ф. припомоћи. Епископ будимски Јеремија Мађаревић је имао у Калазу свој "летњиковац", где је провео неколико месеци лета 1896. године док је боловао. Учитељ Белић је као мало који учитељ имао трагични крај. Био је рођен у Калазу, где је радио као српски учитељ последњих 17 година каријере. Тај учитељ је кажу био благе природе, тих и смирен, услужан човек, који је стекао љубав и поштовање целог села. Дана 1. септембра 1911. године ступио је у пензију, и наставио да живи у родном месту. Међутим, већ 4. октобра те године био је убијен ножем, од стране паора Паје Петровића. Радило се о безумној освети, јер је тог Петровића 15 година раније "ћушио" (ударио) брат учитеља Саве. Јадни Петровић у пијаном стању се "осветио" - не починиоцу, већ невином учитељу. Током сахране одржао је посмртни говор и један колега учитељ, са речима: "Мученик си, јер си био учитељ".<ref>"Школски гласник", Нови Сад 1911. године</ref> У Калазу се 1912. године, због повећања броја школске деце, градила нова српска школа.
 
1.572.075

измена