Баја — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ)
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 47:
[[Датотека: Türr istván híd Baja.jpg|мини|270п|д|Мост Иштвана Тора преко Дунава]]
[[Датотека: Baja at night (1).JPG|мини|270п|д|Баја ноћу]]
Баја је по једном извору из 1905. године насељена још у 12. веку. Насеље на овом месту први пут се спомиње [[1308]]. године. Град је страдао 1807. године од катастрофалне поплаве. Други пут, Бају уништава пожар маја 1840. године, када страдају све српске цркве и много кућа.<ref name="automatski generisano2">"Школски лист", Сомбор 1866. године</ref> Изгорело је 48 немоћних особа - стараца, жена и деце и 2485 кућа. Узрок пожару је било бацање пепела са жаром, од стране једне жене након печења хлеба.<ref>Јоаким Вујић: "Путешествија по Унгарији...", Београд 1845. године</ref>
 
Са доласком [[Хабзбурзи|Хабзбурговаца]] на крају [[17. век]]а у граду се почињу насељавати и [[Немци]], [[Мађари]] и [[Јевреји]]. Насељавање није било јако, па [[Буњевци]], под називом ''Далматинци'', задржавају већину до краја [[18. век]].
Ред 87:
 
== Срби у Баји ==
{{чишћење|разлог =
|датум=05. 2018.}}
 
Током [[16. век|16.]] и [[17. век]]а Баја је била обласно средиште у оквиру [[османско царство|отоманског царства]], због чега је била опасано бедемима. У ово време у граду се насељавају православни [[Срби]] и католички Срби тј. [[Буњевци]]. За време Турака Баја је било чисто српско место, које је такво остало само кратко по протеривању Османлија. У 17. веку Баја је турска варош са тврђавом, коју је описао турски путописац Евлија Челебија.<ref>Динко Давидов: "Споменици Будимске епархије", Нови Сад 1990. године</ref> Челебија је назива "напредна паланка Баја", коју је освојио 1547. године "убијени" Ибрахим паша, за владе Сулејман-хана. Град је на територији Сегединског санџака, а то је утврђење опасано двоструко, и налази се на обали Дунава. Велико је пристаниште, и то је велика прометна тачка за вилајете, Бачке и Лашке (Влашке?). На супротној страни од те вароши поред Дунава је пристаниште Бата. За град Бају каже да је четворострана паланка са двоструким бедемима. "Тврђава је квадратног облика јака и лепо уређена. У унутрашњем граду има две џамије. Једна је Синан-пашина џамија у којој је у старо време обављана служба по хришћанском обреду. Била је то велика црква..."<ref>"Гласник историјског друштва у Новом Саду", Сремски Карловци 1931. године</ref>
Линија 104 ⟶ 105:
 
И данас постоје три цркве у Баји али, једна - она звана "Благовештенска", од 1980. године је продата месној самоуправи, и у њој је сад грко-католичка црква.<ref>Српски институт, интернет база података, Будимпешта</ref> Она је саграђена 1740. године а освештана 1754. године од стране владике бачког Висариона. Изгорела је у пожару 1. маја 1840. године. Две године касније 1842. је обновљена и посвећена празнику Благовести. Око ње су у порти биле поређане гробнице породица: Слабуловић, Прерадовић и Еремић.
 
Прва, тада најстарија црква посвећена преносу моштију Св. Николе, била је изграђена 1715. године, а освештао ју је епископ пакрачки Григорије. На њеном месту, у центру града подигнут је нови храм 1775. године, иако је била потреба за њим још 1765. године. Цркву је освештао 1779. године епископ бачки Арсеније Радивојевић. Иконостас те нове цркве и зидне слике моловао је иконописац Арсеније Теодоровића 1793. године. Архијерејски трон и иконе изнад столова урађене су 1810. године.<ref>"Нин" специјални додатак Динко Давидов, Београд 1990. године</ref> Тај српски православни бајски храм, налази се недалеко од центра града, на западној страни. Посвећен је преносу моштију Св. Николе са уређеном портом. Око храма су се налазиле средином 19. века породичне костурнице знаменитих фамилија Бајских: Пејић; Добројевић, Аради, Авакумовић, Хаџи Марковић, Добрић, Поповић и Рајић. Поред Николајевског храма налази се зграда бивше вероисповедне школе, која сада служи као зграда црквене општине. На источном делу града, који се назива Мали Чавољ, налази се српско православно гробље 1905. године, санирано 1980. године. Много споменика је пренето у порте постојећих српских православних храмова. Ту је био споменик Богобоју Атанацковићу српском књижевнику. То гробље је власништво града Баје, као и капела Св. Георгија на њему.
 
Линија 109 ⟶ 111:
Православни свештеници бајски су чести купци књига, и по томе су познати: Јеремија Вукашиновић (1810) парох, Исидор Бранковић (1809-1822) парох, Тимотеј Бранковић (1822) ђакон, Алексије Летић (1831) јерођакон, Петар Вучерић (1838)...
 
Године 1866. у Баји живи око 800 Срба православних становника. Ту се налазе две српске православне цркве. Једна је велика, парохијална посвећена празнику Летњем Св. Николи. Друга богомоља је мала, у којој се само за богородичине празнике служба одржава. То је Благовештенски храм, који се налази сада у дворишту велике српске општинске куће. Бајска варош поред других школа, издржава и српску дворазредну основну школу у Баји.<ref name="automatski generisano2" />
 
Рођени Бајчанин, сликар [[Павел Ђурковић]] се по повратку са бечких студија бави у свом завичају. До 1801. године ради портрете богатих људи у Баји.
 
У Баји су давно установљени годишњи вашари. Фиксирани термини нису мењани: 22 јул, 21 септембар, 6 децембар.
 
Трговци су код Срба својим напредним идејама и пожртвовањем били сила националног и културног развоја. Стеја Крагујевић један је од српских трговаца 1715. године у Баји. Међу дародавцима фрушкогорског манастира Раковца су 1742. године Груја и његов син Лазар Грујић из Баје. Поред трговаца у Баји, су радиле многе занатлије. Године 1760. цехмајстор Лазар Грујић издао је мајсторско писмо шегрту Георгију Панићу. Културни живот у Баји има дугу и лепу традицију. Купаца књига у Баји било је одувек, налазимо их већ у списку пренумераната из 1794. године. Рајићеву вредну историју купили су претплатом тадашњи напредни Бајчани: купци сви од реда - Јован Јанковић, Павел Лападат, Јован Јовановић, Василије Бранковић, Стефан Стоиловић, и Димитрије Хаџић, те Јован Грочански. Свој примерак је добио са стране и парох, поп Стојко Поповић.<ref>Јован Рајић: "Историја разних славних словенских народов...", Беч 1794. године</ref> Од старих свештеника поменућемо претплатника књиге из 1801. године поп Михајла Крекића. Читалачку публику предводи племић Александар "от Аради", а следе два постмајстора (поштара) Теодор от Петровић и Порфирије Токајлић, па низ од 15 Бајчана трговаца и грађана.<ref>Атанасије Стојковић: "Физика" први део, Будим 1801. године</ref>
 
Линија 119 ⟶ 122:
 
Из списка претплатника српске књиге објављене 1809. године видимо ко је био "елита" Баје.<ref>Никола Шимић: "Логика употребитељнаја", други део, Будим 1809. године</ref> То су Јеремија Вукашиновић парох, Исидор Бранковић парох, Григорије Ђурковић велики биров бајски (и 1810; сенатор 1807) и епитроп црквени, Аркадије Грочански сенатор и "месних училишћа" директор (1807-1810), Петар Јовановић сенатор и купец житарски (1810. је и контрибуциони перцептор), Антоније Јовановић епитроп и купец, Константин Теодоровић епитроп и купец, те још пет купеца (трговаца), по један грађанин и занатлија - "чаругџија".
 
Порфирије Токајлић је 1810. године постмајстор бајски и сенатор. Варошки велики нотар у исто време је Јосиф Кулунчић.
 
Два бајска купца - Стефан Ивановић житарски и брат његов Лазар обични, набављају претплатом 1811. године књигу.<ref>Милован Видаковић: "Благоволни крин...", Будим 1811. године</ref>
 
Још 1814. године књигу купује у Баји, трговац Петар Поповић. Исте године за другу књигу подужи је списак читалаца, које предводе сва четири варошка сенатора - Петар Јовановић, Јосиф Хаџић, Самуил Ненадовић и Димитрије Станић. Исајловићеву књигу о историји трговине прибавио је 1816. године Петар Јовановић биров Баје иначе скупитељ претплате са 10 егземплара. У Баји је 1817. године било на списку 18 претплатника Видаковићеве књиге, предвођених својим "старешинама" (општинским): Григоријем Ђурковићем и Самуилом Ненадовићем (биров 1822, 1831. сенатор и школски управитељ).<ref>Милован Видаковић: "Љубомир у Јелисијуму, или Светозар и Драгиња", Будим 1817. године</ref> Пренумерант једне српске књиге 1820. године је поред осталих био Теодор Живковић парох. Општина Бајска је културно предњачила у Српству: купила је за своје потребе 1821. године двадесет примерака ученог дела Аврама Мразовића.<ref>Аврам Мразовић: "Руководство к словенскому красноречију", Будим 1821. године.</ref> Постмајстор (поштар) у Баји био је 1822. године, судећи по списку претплатника - Петар Јован. Свештеник у Баји 1826. године је био [[Петар Вучерић]] (и 1831), он се заједно са двојицом учитеља јавља као претплатник једне књиге. Поп Вучерић је најревноснији купац срских књижевних наслова, чак по неколико из узима годишње. Но он није стао на томе, већ се јавља и на књижевном пољу. Објавио је 1837. године превод књиге, која се односи на античку Грчку.<ref>Петар Вучерић: "Опоминанија Фенелонова к матерама...", превод, Пешта 1837. године</ref> Летопис матичин растура те 1826. године Јован Токајлић трговац мохачки. Из знамените породице Токајлић је и Давид "мудрољубља слушатељ", који се 1836. године појавио у јавности као купац српске књиге. Бајски сенатори су писмени и културни грађани (1831): Теодор Шимић (и 1822-1827), Јован Токајлић, Самуил Ненадовић (и 1822), Јосиф Хаџић (1810-1822; биров 1827), Продан Продановић (1822). Купци Стејићеве књиге "Сабор истине и науке" 1832. године били су опет парох Петар Вучерић, затим Теодор Шимић сенатор и варошки капетан, Јован Токајлић сенатор, два учитеља - Петар Токајлић прве класе и Живко Пекаревић друге класе, те много "слушатеља" (студената) и трговаца бајских. Ново заведена општинска библиотека у Баји, већ од почетка рада, 1827. године купује српске наслове. Бајски читалац Јован Чокор претплатом набавља српску књигу 1833. године. Биров бајски Самуил Ненадовић (то је и 1827. и 1842) са Проданом Продановићем сенатором и групом месних трговаца, стоје на списку пренумераната књиге која је штампана 1834. године. Теодор Мраовић је 1840. године краљевске судбене табле заклети нотар. Био је 1844. године у Баји претплатник једне српске књиге и Севић адвокат. Дуг је списак купаца Стојшићеве књиге 1844. године у Баји: Аркадије Николић парох, Теодор Шимић сенатор (и 1822) и школски надзиратељ, Јова от Ђуриковић капетан сенатор (1838), Игњатије Јовановић адвокат и сенатор, Антоније Костић и Димитрије Савић адвокати, Георгије Радуловић сенатор, Антоније Токалић судске табле бележник, и неколико грађана и трговаца.<ref>Петар Стојшић: "Спомен прошлости или пријатна чувства...", Нови Сад 1844. године</ref> Самуил Ненадовић је 1846. године "Трибун" привилеговане вароши бајске. Међу купцима српске књиге 1852. године су први људи Баје: Димитрије Севић градоначелник, Георгије Хаџић бележник, Павел Шимић благајник, Георгије Крстанић писар и други виђени грађани бајски.<ref>Милан Рашић: "Космајка или поглед на стране књажевства Србије од Кочине крајине до наши времена", Беч 1852. године</ref> Честити Србин (пише српски извештач) Стефан Баторија адвокат у Баји, године 1860. објавио је ангажовано родољубиво дело, под насловом: "Synopsis der serbischen geschichte", у којем износи доказе којима "обара лажи" о српској историји. Бајска "Касина" (читаоница) је редовни претплатник српских листова и књига као и 1861. године. Професор у Баји [[Матија Голуб]] је 1862. године објавио рукопис који је написао неки Риђичан, под насловом "Риђица и њена околина у Бачкој".
Поштар у Баји, Србин Ђорђе Јовановић решио је 1864. године да издаје у месту, поштански лист "Post Bote" на немачком језику, трипут месечно. Претходно је он 1854. године, преко новина објавио да ће 1855. године штампати књигу "Опис целог света", коју су прибавили многи његови земљаци. Те године је адвокат бајски др Павле Ивановић претплатник и сарадник Змајевих хумористичких листова. Његов колега др Јован Мраовић заклети адвокат у Баји, бави се такође пренумерацијом књига. Књиге српске купују [[1867]].1868 године Васо Урсић писар варошког суда и Јосиф Николић месни трговац, а списак "обичних" грађана је подугачак. Као учитељ у Баји јавља се 1866. године Исидор Бајић. Међу познате Бајчане спада Јован Мраовић заклети адвокат 1864. године. Правници по струци су 1867. године купци српске књиге - Милан Андрић и Васо Урсић. Помиње се [[1897]].1898 године Ника Ђорђевић сенатор у Баји.
 
Поштар у Баји, Србин Ђорђе Јовановић решио је 1864. године да издаје у месту, поштански лист "Post Bote" на немачком језику, трипут месечно. Претходно је он 1854. године, преко новина објавио да ће 1855. године штампати књигу "Опис целог света", коју су прибавили многи његови земљаци. Те године је адвокат бајски др Павле Ивановић претплатник и сарадник Змајевих хумористичких листова. Његов колега др Јован Мраовић заклети адвокат у Баји, бави се такође пренумерацијом књига. Књиге српске купују [[1867]]1867—1868.1868 године Васо Урсић писар варошког суда и Јосиф Николић месни трговац, а списак "обичних" грађана је подугачак. Као учитељ у Баји јавља се 1866. године Исидор Бајић. Међу познате Бајчане спада Јован Мраовић заклети адвокат 1864. године. Правници по струци су 1867. године купци српске књиге - Милан Андрић и Васо Урсић. Помиње се [[1897]]1897—1898.1898 године Ника Ђорђевић сенатор у Баји.
У Баји је у 19. веку било више песничких имена, који своје стихове објављују по српским књижевним часописима највише између [[1860]].1870 године. Помињу се извесни Миодраг, па Милан Андрић, [[Јован Пачић]], [[Мита Поповић]]. Они су поетски највише присутни у књижевном часопису "Даница".<ref>"Даница", Нови Сад 1866. године</ref> [[Милан Андрић]] се јавља и као аутор књиге приповедака, под насловом "Јесењи дани", којој је нуђена претплата преко новина 1868. године. Лазар Атанацковић из Баје, постао је 1866. године члан Матице српске, приложивши у први мах 10 ф., од чланарине која је износила 50 ф.<ref>"Сербски летопис", Пешта 1866. године</ref> На скупштини Матице српске одржаној у Пешти 1866. године учествују стари чланови Бајчани: др Паво Ивановић и поменути Лаза Атанацковић.<ref name=automatski generisano1>"Застава", Пешта 1866. године</ref> Маја 1866. године у Баји, месту са 600-700 православних Срба, основано је "Српско певачко друштво". Основала га је омладина, ученици са стране и домаћи млади трговци; од 30 чланова седам су девојке. Председник друштва био је песник Мита Поповић, а уз њега (по статуту) на челу су Одбор од деветорице чланова, те тајник и благајник. Њихов први јавни наступ било је певање (извођење по Корнелију Станковићу) на црквеној литургији о празнику Св. Илији.<ref name=automatski generisano1 /> Почетком 1869. године основала је гимназијска омладина Књижевну дружину "Пупољак". О њима је испрва беигу водио др Паво Ивановић, тражећи им просторије.<ref>"Застава", Пешта 1869. године</ref> Културни летопис места подсећа и на постојање Дружине "Пупољак", која се обраћа 1871. године, Друштву српске словесности у Београду, са молбом да им пошаљу друштвене књиге и "Гласник". Мита Поповић је за потребе мађарског позоришта у Баји, превео са српског на мађарски језик драмски текст Косте Трифковића: "Француско-пруски рат". Мађарски глумци су исту представу изводили у Баји, али и другим српским срединама, као 1873. године.
 
У Баји је у 19. веку било више песничких имена, који своје стихове објављују по српским књижевним часописима највише између [[1860]]1860—1870.1870 године. Помињу се извесни Миодраг, па Милан Андрић, [[Јован Пачић]], [[Мита Поповић]]. Они су поетски највише присутни у књижевном часопису "Даница".<ref>"Даница", Нови Сад 1866. године</ref> [[Милан Андрић]] се јавља и као аутор књиге приповедака, под насловом "Јесењи дани", којој је нуђена претплата преко новина 1868. године. Лазар Атанацковић из Баје, постао је 1866. године члан Матице српске, приложивши у први мах 10 ф., од чланарине која је износила 50 ф.<ref>"Сербски летопис", Пешта 1866. године</ref> На скупштини Матице српске одржаној у Пешти 1866. године учествују стари чланови Бајчани: др Паво Ивановић и поменути Лаза Атанацковић.<ref name="automatski generisano1">"Застава", Пешта 1866. године</ref> Маја 1866. године у Баји, месту са 600-700 православних Срба, основано је "Српско певачко друштво". Основала га је омладина, ученици са стране и домаћи млади трговци; од 30 чланова седам су девојке. Председник друштва био је песник Мита Поповић, а уз њега (по статуту) на челу су Одбор од деветорице чланова, те тајник и благајник. Њихов први јавни наступ било је певање (извођење по Корнелију Станковићу) на црквеној литургији о празнику Св. Илији.<ref name="automatski generisano1" /> Почетком 1869. године основала је гимназијска омладина Књижевну дружину "Пупољак". О њима је испрва беигу водио др Паво Ивановић, тражећи им просторије.<ref>"Застава", Пешта 1869. године</ref> Културни летопис места подсећа и на постојање Дружине "Пупољак", која се обраћа 1871. године, Друштву српске словесности у Београду, са молбом да им пошаљу друштвене књиге и "Гласник". Мита Поповић је за потребе мађарског позоришта у Баји, превео са српског на мађарски језик драмски текст Косте Трифковића: "Француско-пруски рат". Мађарски глумци су исту представу изводили у Баји, али и другим српским срединама, као 1873. године.
 
Почеци српског позоришног живота повезани су са Србима у Баји, нарочито са [[Јоаким Вујић|Јоакимом или Аћимом Вујићем]] књижевником, путописцем и драматургом. То је био свакако најзнаменитији Бајчанин, вишестрано надарен и вредан стваралац. Он је рођен 1772. године у Баји, од оца Григорија сапунџије и ситног трговца, а умро 1847. године у Београду. Јоаким Вујић је напустио Бају 1840. године након априлског пожара у којем му је страдала сва имовина.<ref>Јоаким Вујић: "Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године</ref>
Те године, 18. јануара он је у родној Баји давао другу представу, под називом "Инкле и Јарика" за тамошњу публику. Остварен је приход од посетилаца у износу 302 ф. 30 новчића, који је прослеђен за удове и сиротињу војника. У Баји је он активан члан српског друштва 1810. године, а у порученој књизи се потписује: "заклети нотар код краљевске судске табле" и учитељ француског и италијанског језика. У месту свраћају поред Српског народног позоришта из Новог Сада, и друге лутајуће позоришне трупе. Када сврати СНП, оснивао би се привремени месни Позоришни одбор, који би се бавио целокупном организацијом, наступом и смештајем новосадских глумаца. У року од месец дана између 2-22. априла извели су ови у Баји, десетак позоришних наслова. Патриотски расположени Бајчани 1875. године као и обично скупљају новчани прилог за СНП, овај пут у износу од 80 ф. Бајчани су чланови и Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду 1866. године: др Павле Ивановић, Лаза Атанацковић и месна Црквена општина.
Линија 133 ⟶ 140:
У парохијском животу учествују богати и угледни појединци, који се "служењем" уздижу у друштву. Купец Антоније Јовановић је 1810. године, и епитроп црквени. То је у исто време и Григорије Ћирковић сенатор. Године 1846. у Баји има 111 ученика, којима предају учитељи - Петар Токајлић и Георгије Николић. Расписан је 1883. године стечај за учитеља у православној вероисповедној школи у Баји, са понуђеном годишњом платом од 600 ф и још 100 ф. на име станарине. Услове је диктирао председник црквени др Павле племенити Ивановић.<ref>"Школски лист", Сомбор 1883. године</ref> По евиденцији протопрезвирата сомборског, где је спадала Баја, крајем 1891. године следећа је ситуација: место има једног пароха, укупно 372 парохијана Срба, који живе у 90 домова. Постоји и једна српска школа са 30 деце. Основна плата у српској школи је била нормирана и 1912. године износи 1100 круна. Велики добротвор те српске вероисповедне школе, Јован Русић из Америке је за њено издржавање завештао 1891. године, капитал од 12.000 ф. Самуил Ненадовић је 1834. године био "националних школа" директор, а катихета парох Николић.
 
Између [[1740]]1740—1750.1750 године радила је српска школа у Баји.<ref>"Просветни гласник", Београд 1886. године</ref> Учитељи српске школе су били: Аврам Ђуркичић (1805), Григорије Исаковић (1814), Тимотеј Бранковић (1820-1822) ђакон и учитељ, Петар Токајлић (1822-1846) - учитељ прве класе, претплатник више књига, Живко Пекаревић (1820-1834) - учитељ друге класе, Григорије Петровић учитељ (1834), Георгије Николић (1846), Исидор Бајић (1864-1866), Сава Глибоњски (1900), Душан Бешлић (1903-1905)... Бешлић је родом из Аде, завршио је Сомборску препарандију 1892. године, стално је намештен и има декрет. Године 1905. постоји школа зидана 1901. године, коју похађа у оквиру редовне наставе 21, а недељну школу 8 ђака. Осморо деце похађа државне школе у Баји.
 
Велики добротвор бајски, земљак индустријалац у Америци, Јован Русић је још за живота 1887. године подигао велики мермерни крст на вашаришту, вредан 1200 ф. Русић је рођен у Баји, а умро у Њујорку, у Америци јануара 1891. у 75-ој години. У родном месту је учио ћурчијски занат, и наставио као шегрт у Суботици. Онда се као сиромашни авантурист отиснуо преко океана у Америку. Тамо је својим радом и способношћу стекао велико богатство као индустријалац текстила у Њујорку. Оставио је иза себе само супругу коју је збринуо, јер нису имали деце. Велики део капитала поделио је он америчким хуманитарним организацијама. У Угарској, поред завештања у Баји, оставио је највише новца синовцу Лазару Русићу - 10.000 долара, затим књижевним српским друштвима у Пешти (Матици српској и Колу младих Срба) 5000 долара. Наслеђени део намењен српској школи у Баји преузео је по позиву америчког суда, изасланик црквене општине бајске, њен председник Сима племенити Добри.<ref>"Српски сион", Карловци 47/1891. године</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Баја