Савремене демократске културе гаје необично велико поверење у експерте и скептичне су према масама. За многе [[социологија|социологе]], [[психологија|психологе]], филозофе и економисте, масе су синоним за ирационалност и лудило. У томе су на далеко познати говори ничеа [[Фридрих Ниче|Ничеа]]. Лудило изузетак када су у питању појединци, али да по правилу карактерише групе. У томе су далеко познате тврдње чувеног историчара Карлајла. Како не верује у колективну мудрост састављену од глупости појединаца.<ref>Томас Карлајл.енглески: Thomas Carlyle, 4. 12. 1795, Еклиш Ехеин, Шкотска - 5. 2. 1881, Лондон. Историја Филозофије.</ref> Француски социолог Густав ле Бон, аутор неких од најпознатијих социолошких расправа о масама, сматрао је да се оне никада не понашају рационално и да је у њима акумулирана глупост, а не мудрост. За парламенте је говорио да доносе одлуке од општег интереса које нису ништа боље него да их је донела било која насумице сакупљена група имбецила. [[Хенри Дејвид Торо]] је такође гајио сумњу у мудрост гомиле тврдећи да масе никада неће достићи стандард својих најбољих припадника, већ да ће пре деградирати себе до нивоа оних најгорих. Сличан став изнео је пре скоро два и по миленијума и [[Платон]] у свом чувеном дијалогу [[Држава]], када је на листи облика владавине демократију рангирао на претпоследње место, иза аристократије, тимократије и олигархије. По његовом мишљењу, од демократије је једино гора [[тиранија]].
