Божји суд — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
спојено |
|||
Ред 1:
'''Божји суд''' представља типично [[ирационална доказна средства|ирационално доказно средство]], а састоји се у томе што се оптужени подвргава нарочито опасним радњама по његов живот и тело, па ако те експерименте прође неповређен, сматрало се да је невин. '''Божји суд''' је
[[Image:Gustave dore crusades barthelemi undergoing the ordeal of fire.jpg|thumb|250px|[[Гистав Доре]], ''суђење ватром Петру Бартоломеју'']]
У основи божјег суда лежи веровање да ће сам Бог интервенисати у испитивању кривице и да неће дозволити да праведно и невино лице страда. Божји суд познају готово сви народи старог и средњег века. Примењивао се у недостатку других доказних средстава (а код најтежих кривичних дела је било једино доказно средство). Бесправна лица и лица која нису могла да се користе заклетвом (јер им се није веровало) била су упућена на ово доказно средство. Божји суд има неколико облика а најпознатији су [[котао]], [[железо]], [[суд хладне воде]] и [[судски двобој]]. Поред наведених који су се најчешће примењивали, правна историја познаје још нека која су забележена код Германа, што не значи да се њима нису користили и други народи. Она такође стоје на уверењу да ће Бог реаговати у датим околностима и да неће дозволити да невино лице страда или да поклекне мукама. Забележено је да се оптуженом стављао у уста комад хлеба или сира одређене величине који је оптужени требало да прогута без тешкоћа како би се оправдао. Овај поступак се звао [[Суд хлебом и сиром]] ({{јез-лат|Iudicium panis et casei}}). Такође, некад су се супродстављене стране такмичиле која ће дуже да издржи испред крста са раширеним рукама и тај процес се звао [[Суд крста]] ({{јез-лат|Iudicium crucis}}). Странка која би дуже издржала сматрала би се у праву.▼
== Суђење водом ==
Суд хладне воде ({{јез-лат|iudicium aquae frigidae}}) је такође представљао облик [[божји суд|божјег суда]] и имао је два облика: ''брођење'' и бацање у хладну воду.
Код доказног средства брођења, [[тужилац]] је требао да загази у [[вода|воду]], а три корака иза њега је ишао [[оптужени]]. Поступак се тако одвијао да су у том растојању обојица требала да преброде [[река|реку]]. Ако тужилац потоне, оптужени се враћао потпуно оправдан као и кад обојица преброде реку. Ако оптужени потоне, губи и [[парница|парницу]] и главу.
▲Божји суд представља типично [[ирационална доказна средства|ирационално доказно средство]], а састоји се у томе што се оптужени подвргава нарочито опасним радњама по његов живот и тело, па ако те експерименте прође неповређен, сматрало се да је невин. Божји суд је установа која води порекло из незнабожачког доба, када се човек налазио на најнижем ступњу развоја.
Бацање у хладну воду је било карактеристично за семитске народе у старом веку, а такође се дуго задржао код [[Словени|Словена]] и [[Германи|Германа]]. Код већине семитских народа, а касније и код Словена и Германа, оно се другачије примењивало него код Вавилонаца. Наиме, већина [[Семити|Семита]] је оптуженика бацала у воду, па ако би он потонуо сматрао би се невиним. Насупрот њима, Вавилонци су сматрали да у воду бачен човек, ако је невин, остаће на површини воде, а ако је крив, потонуће. У основи првог облика бацања у хладну воду је лежало веровање да кривац неће потонути, тј. да рђавог човека ни вода не прима. [[Хамурабијев законик]] нам говори о схватању [[Вавилонци|Вавилонаца]] у погледу бацања у воду. Тако члан 2. говори: ''Ако неко другоме пребаци враџбине, али то не може да докаже, и онај, коме је враџбина пребачена, оде на реку, скочи у реку; ако га река узме, ко га је окривио узеће његову кућу. Али ако река покаже да је невин и он плива, онај који му је пребацио враџбине да се убије, онај који је скочио у реку узеће кућу свог обедиоца.''
▲У основи божјег суда лежи веровање да ће сам Бог интервенисати у испитивању кривице и да неће дозволити да праведно и невино лице страда. Божји суд познају готово сви народи старог и средњег века. Примењивао се у недостатку других доказних средстава (а код најтежих кривичних дела је било једино доказно средство). Бесправна лица и лица која нису могла да се користе заклетвом (јер им се није веровало) била су упућена на ово доказно средство. Божји суд има неколико облика а најпознатији су [[котао]], [[железо]], [[суд хладне воде]] и [[судски двобој]]. Поред наведених који су се најчешће примењивали, правна историја познаје још нека која су забележена код Германа, што не значи да се њима нису користили и други народи. Она такође стоје на уверењу да ће Бог реаговати у датим околностима и да неће дозволити да невино лице страда или да поклекне мукама. Забележено је да се оптуженом стављао у уста комад хлеба или сира одређене величине који је оптужени требало да прогута без тешкоћа како би се оправдао. Овај поступак се звао [[Суд хлебом и сиром]] ({{јез-лат|Iudicium panis et casei}}). Такође, некад су се супродстављене стране такмичиле која ће дуже да издржи испред крста са раширеним рукама и тај процес се звао [[Суд крста]] ({{јез-лат|Iudicium crucis}}). Странка која би дуже издржала сматрала би се у праву.
Ово доказно средство је примењивао и [[Карађорђе]] у време ''море'' или ''дечије редње'' према женама на које је пала сумња да су вештице. У том случају, Карађорђеви момци су скинули одећу женама и обавили их конопцима, па их потом бацили у воду. Пошто су све потонуле, брзо су их извадили, а њихово тоњење је било доказ да нису [[вештица|вештице]] .
'''Котао''' или суд вреле воде ({{јез-лат|iudicium aqae ferventis}}) се састојао у томе што се у пун [[котао (предмет)|котао]] узавреле [[вода|воде]] стави комад [[гвожђе|гвожђа]] или [[камен]], а [[оптужени]] је требао да, засукавши рукаве, обема рукама извади гвожђе или камен. Ако се том приликом опече, важило је да је крив за учињено [[кривично дело]]. У супротном се ослобађао од одговорности. Котао се нарочито примењивао код [[Словени|Словена]] и [[Германи|Германа]].
Котао полако застарева у [[14. век]]у. [[Скопска хрисовуља]] из [[1300]]. године, Хрисовуља из [[1350]]. године цркви Анагноста Драгоја, [[Хиландарска хрисовуља]] из [[1328]]. године и две хиландарске хрисовуље из [[1355]]. године, говоре о укидању котла као доказног средства у црквеним патримонијалним судовима. Међутим, [[Душанов законик]] одржава га у државним тј. световним судовима , учвршћује га, наглашава његову пресудну снагу и да се операција котлом извршава бесплатно и ограничава његову примену само на себре, јер им се није довољно веровало да би се користили заклетвом. Тако члан 84. Душановог законика гласи : ''О котлу: Суда да нема за котао, нити икаква оправдања, ко се оправдао да не даје судијама оправдања; на суду да нема руке ни оправдања, ни удаве, само да се суде по закону.'' А члан 106. наводи: '' О дворанима: Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић, да га оправда очина дружина поротом, аколи је себар, да захвати у котао.''. [[Аранђеловска хрисовуља]] из [[1348]]. године укида примену котла само за мешовите парнице црквених људи са жупљанима, а за међусобне парнице црквених људи одржава. Овај засебан став Аранђеловске хрисовуље се објашњава тиме што су се у Аранђеловском властелинству чувала и други закони који су важили у Србији, а да је укидање у Скопској и Хиландарској хрисовуљи изазвано грчким утицајем. Међутим [[божји суд]] се примењивао и у Византији која је прихватила ''ордалије'' са Запада у [[13. век]]у за време [[Латинско царство|Латинског царства]] .
Због недостатака изворних података, не може се тачно рећи у којим случајевима се котао примењивао, али је засигурно био у широкој употреби јер се није користио само за нека дела како је то експлицитно наведено у закону за [[железо]]. Не може се са пуном тачношћу тврдити ни да се котао примењивао само за [[кривична дела]], јер се у суседној [[Угарска|Угарској]] испитивање врелом водом употребљавало и у грађанским парницама, о чему јасно говори [[Вараждински регистар]] ({{јез-лат|Regestrum Varadiense}}) .
Испитивање божјим судом се примењивало и у време [[Османско царство|Турака]], а био је познат под називом ''[[мазија]]''. Мазија је подразумевала спајање два доказна средства: котла и железа, па је оптужени имао да извади из вреле воде усијано гвожђе.
==Види још==
Линија 12 ⟶ 26:
*[[Ирационална доказна средства]]
*[[Заклетва]]
▲*[[Суд хладне воде]]
▲*[[Суд вреле воде]]
*[[Судски двобој]]
*[[Мазија]]
Линија 26 ⟶ 38:
* ''Душанов законик'', приређивач Биљана Марковић,Просвета, Српска књижевна задруга, Београд 1986.
* Теодор Тарановски: ''Историја српског права у немањићкој држави'', издавач Лирика Београд 2002.
* Сима Аврамовић: ''Општа правна историја - стари и средњи век'', Београд 2004.
[[Категорија:Доказна средства]]
| |||