Јован Скерлић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 42:
Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста [[Југославија|југословенског]] народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше [[Аустроугарска|Аустроугарске]] најзначајније је оно у [[Праг]]у, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне [[идеологија|идеологије]], најбољи је оглед о [[Анте Старчевић|Анти Старчевићу]], проповеднику [[Велика Хрватска|великохрватске идеје]]. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење [[латиница|латинице]] у [[Срби|Срба]] (анкета у [[Српски књижевни гласник|''Српском књижевном гласнику'']]).
Иако је умро млад, Скерлићев [[књижевност|књижевни]] рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је ''Писци и књиге'' (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је ''Историја нове српске књижевности'', објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: ''Омладина и њена књижевност'' и ''Српска књижевност у 18. веку'', велика студија о [[Јаков Игњатовић|Јакову Игњатовићу]]; затим огледи: ''Поглед на данашњу француску књижевност'', ''Уништење естетике и демократизација уметности'', књижевно-политички оглед ''[[Светозар Марковић]]''. Од [[1905]]. године до смрти уређивао је ''[[Српски књижевни гласник]]'', у почетку у друштву са [[Павле Поповић|Павлом Поповићем]], а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела ''Београдске романсе'', потписујући се са псеудонимом "Београђанин".<ref>"Просветни гласник", Београд 1924. године</ref>
== Критички осврт ==
| |||