Геноцид — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 3:
Можда најпознатији пример геноцида је [[холокауст]]. За српски народ, најтрагичнији је био истовремени [[геноцид над Србима у Другом свјетском рату|геноцид Срба у Другом светском рату.]]
Историја познаје много примера узајамног истребљивања завађених родова и племена у доба првобитне заједнице до најновијих времена, али се они не могу сматрати геноцидом. Овај појам почиње се употребљавати и постаје актуелан у XX в. Мотиви за вршење геноцида су жеља за пљачком и поробљивањем, расна национална и верска мржња и предрасуде. Било је хуманитарних схватања која су осуђивала такве злочине, и извесних прописа о њиховом кажњавању у унутрашњем законодавству неких цивилизованих земаља, као и филантропских акција у корист жртава геноцида Међународно ратно право (нпр. ИВ Хашка конвенција из 1907) штитило је, донекле, цивилно становништво од масовних убистава и злостављања за време рата, али до скоро није било ни одговарајуће дефиниције геноцида ни међународноправних прописа за његово спречавање и кажњавање. Концепције о томе сазревале су између два светска рата, заједно са концепцијом о међународноправној заштити националних мањина. Непосредни повод за савремено међународноправно регулисање геноцида дали су чудовишни злочини фашистичких држава, нарочито нацистичке Немачке, пре и за време Другог светског рата, масовним истребљењем словенских народа, Јевреје, Рома и других. Статути међународних војних судова у Нирнбергу (Нурнберг) и у Токију, обухватају неке битне елементе Геноцида., а оптужница главних тужилаца у Нирнбергу усваја и сам термин.
Линија 12 ⟶ 10:
Конвенција представља значајан напредак у развоју међународног кривичног права човека и права мањина. Она потврђује међународноправну одговорност криваца, без обзира на њихову одговорност по унутрашњем праву, а истовремено јача и међународни субјекивитет личности. Ипак, садржи и низ слабости и недостатака, који су резултат неизбежних конпромиса, без којих се, под датим условима, не би до ње могло ни доћи. Конвенцијом, није обухвачен тзв. културни геноцуид (денационализација, уништавање језика и вере), као ни физичо уништавање припадника политичких група. У погледу колонијалних и других несамоуправних територија, државама уговорницама остављено је, мање – више, на вољу да ли ће се у њима примењивати конвенција (што је посебном резолуцијо само препоручено).
И СФРЈ се заузимала за међународно дефинисање геноцида и за што обухатнију Конвенцију за спречавање и кажњавање свих његових видова, и међу првима је ратификовала без резерви (1950). У кривични законик унела је све што је у Конвенцији битно, с тим да је казна за геноцидна дела строги затвор од најмање 5 година или смртна казна. Конвенцији је приступио велики број држава, али она још није постала универзална. Неке државе су је ратификовале што знатно умањује њену стварну обавезност и дејство. Иако је конвенција важан међународни инструмент за сузбијање геноцида, она је само једна од потребних мера у борби против њега. Коначни нестанак злочина геноцида зависиће првенствено од уклањањадруштвених услова из којих се, најчешће, рађао и рат као средство за решавање међународних спорова.
== Степени у развоју геноцида и напори да се он предупреди ==
| |||