Милан Недић — разлика између измена

Недић је био противник Југославије, али је био одан династији Карађорђевић. Недићевој влади је немачка окупациона управа дозволила држање ограничене наоружане формације назване [[Српска државна стража]] која је у почетку бројала око 17.000 људи. Поред тога, од присталица [[Димитрије Љотић|Димитрија Љотића]] формиран је Српски добровољачки одред (касније [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|Српски добровољачки корпус]]) под административном надлежношћу Недићеве владе. СДС и СДК били су наоружани и опремани од стране немачке окупационе управе и били су јој тактички потчињени. У мањим акцијама ове снаге деловале су самостално, а у већим под немачком тактичком командом. Главни задатак Недићеве владе била је борба против оружаних формација непријатељских према немачкој управи и терор према политичким противницима. Недић је послао Аћимовића у заробљеничке логоре у Немачкој да међу заробљеним официрима бивше југословенске војске испита расположење према квислиншкој влади, као и то да ли желе да се врате у земљу и ставе јој се на располагање. Немци су ослободили део заробљених официра и војника, који су враћени у Србију, и распоређени у министарства и Српску државну стражу. Први значајан меморандум окупационим властима који је упутила Недићева влада био је састављен у марту 1942. У њему је исказано незадовољство немачким третманом Владе народног спаса и затражили да се ојача њен положај. Недић је предложио да се СДК и Пећанчеви четници укључе у склоп СДС и да он преузме контролу над овом силом, да се именује регент који би владао Србијом у име краља Петра II и да се повуче бугарска војска, али је тај предлог оштро одбијен.{{sfn|Tomasevich|2002|p=211}} Недић је 28. марта 1942. наговестио Турнеру да је, у случају његовог одласка, Љотић једина особа која би се могла узети у обзир да буде његов наследник на месту председника Владе народног спаса. Турнер је оценио да „Недић не може бити озбиљан по томе јер је Љотић био пророк и визионар, а не вођа и политичар“.{{sfn|Tomasevich|2002|p=188}}

 

 

Једна од сталних жеља Милана Недића је било проширење територије Србије под привидним надлежношћу његове владе. У првој фази, Недићева влада претендовала је на источни део Босне и део Херцеговине (негде око 17 срезова), затим на Срем и део Далмације који су припали НДХ. Са својим братом Милутином (који је пуштен из немачког заробљеништва почетком 1942) и осталим сарадницима, Недић је почетком фебруара 1942. упутио меморандум војноуправном команданту Србије, генералу [[Паул Бадер|Паулу Бадеру]] који се тицао припајања Србији источних делова НДХ.{{sfn|Borković|1979a|p=227}} Бадер се у почетку сложио са меморандумом и у Београд су позвани четнички командант источне Босне [[Јездимир Дангић]], усташки министар [[Вјекослав Вранчић]] и домобрански пуковник [[Федор Драгојлов]]. Хрватска страна и виши немачки званичници су се супротставили овом меморандуму, па је и Бадер променио мишљење и овај Недићев покушај је пропао.

У лето 1942. године дошло је до кризе владе због одлуке Немаца да из Србије извезу у Немачку 2.000 вагона пшенице. Пошто је влада ову пшеницу наменила за помоћ српским избеглицама и сиромашнима, неки министри из владе поднели су оставку, а и сам Недић је најавио сопствену оставку уколико се не одустане од извоза пшенице. Немци су тада одустали од своје првобитне намере и из Србије су извезли само мању количину жита и то тек пошто су задовољене потребе становништва. После ове кризе, влада је 8. октобра 1942. реконструисана, када уместо старих, у њу улазе четири нова министра.

 

 

{{...}}