Велики раскол — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 41:
Католичка црква (али и Православна подједнако) променила је неке делове богослужја и обичаја. Један од најважнијих (и спорних) примера налази се у облику ''[[Ницејско веровање|Ницејског веровања]]''. На западу се и данас у његов текст додаје део познат као -{''Filioque''}-. Ницејско веровање из 381. год. у својем изворном облику гласи:
: „Верујем ... у Духа Светога, Господа, Животворног, '''који од Оца исходи''', који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави...“
На Западу тај део гласи:
: „Верујем ... у Духа Светог, Господина и Животворца, '''који излази од Оца и Сина''', који је с Оцем и Сином скупа части и заједно слави.“
Овај додатак „и Сина“ (лат. -{''Filioque''}-) је на Западу додат најкасније у 5. веку, ослонцем на теолошка дела неких источних црквених отаца, попут [[Кирил Александријски|св. Кирила Александријског]]. Значење додатка -{''Filioque''}-, објашњава [[катекизам]] Католичке цркве из 1992. године у тачкама 246—248, позивом на дефиницију са [[Фирентинска унија|Фирентинског сабора]] из 1438. године, овим речима: "Будући да је све што је Очево Отац рађањем предао својем јединорођеном Сину, осим бити Отац ... вечни ред божанских особа у њихову истобитном заједништву укључује да је Отац први извор Духу ако је 'почело без почела', али такође да је, ако је Отац јединорођеног Сина, са Сином јединствено почело из којег исходи Дух Свети". Таква објашњења нису грчки теолози сматрали довољнима - ни у првом миленијуму, ни до данас.
| |||