'''Александар Стојковић''' ([[Младеновац]], [[22. септембар]] [[1915]]. — [[Београд]], [[28. новембар]] [[1972]]) био је [[позориште|позоришни]], [[филм]]ски и [[телевизија|телевизијски]] [[глумац]].
== Биографија ==
Рођен је у Младеновцу [[22. септембар|22. септембра]] [[1915]]. год. Био је супруг глумице [[Рахела Ферари|Рахеле Ферари]]. После гимназије завршио је Глумачку школу при [[Народно позориште у Београду|Народном позоришту]] у Београду[[Београд]]у, наступајући повремено на његовој сцени од 1936. до 1939. Затим је био члан НПДб у Новом Саду (од 1. VIII 1939. до 31. VII 1940), Уметничког позоришта у Београду (1940-1942), те Народног позоришта у Београду (1942-1944); од јануара 1945. поново је у [[Нови Сад|Новом Саду]] – у СНП, одакле са супругом глумицом [[Рахела Ферари|Рахелом Ферари]] 1947. одлази у новоосновано Југословенско драмско позориште у Београду. Од 1950. је наступао у београдском Хумористичком позоришту (Београдској комедији), да би се под крај каријере, као слободан уметник (међу првима у Србији), посветио филму (Општинско дете, Сан, Први грађанин мале вароши, Срећа у торби, Човек из храстове шуме, Мртвацима улаз забрањен, Глинени голуб). Један је од оснивача Удружења филмских глумацауметника Србије. Остварио је и знатан број улога на београдској телевизији на самим њеним почецима (играо је у свим серијама Радивоја-Лоле Ђукића). Врстан карактерни глумац, живописан и уверљив, особито у комадима са нашег поднебља, креирао је многе ликове и типове у делима Стерије, Нушића, Ј. Веселиновића, М. Глишића, као и у комедијама новијих домаћих и страних драматичара.
