Јелица Беловић Бернаджиковска — разлика између измена

| датум_рођења = {{Датум рођења|1870|2|25}}

| место_рођења = [[Осијек]]

| датум_смрти = {{Датум смрти|1946|6|30|1870|2|25}}

| место_смрти = [[Нови Сад]]

|поље =

|институција =

 

Оцењујући рад Јелице Беловић Бернаджиковске, [[Тихомир Остојић (историчар)|Тихомир Остојић]] констатује да оно шта је [[Вук Стефановић Караџић|Вук]] за народну усмену књижевност, [[Јован Цвијић|Цвијић]] за српску [[Антропогеографија|антропогеографију]], [[Валтазар Богишић|Богишић]] за [[право]], [[Корнелије Станковић|Станковић]] за [[Музика|музику]], то је Јелица Беловић за традиционалне ручне радове и текстилну орнаментику.{{sfn|Пантелић|Милинковић|Шкодрић|2013|pp=27}}

== Биографија ==

Рођена је у [[Осијек]]у, школовала се у Осијеку и [[Ђаково|Ђакову]], а затим у [[Загреб]]у, [[Беч]]у и [[Париз]]у. Веома рано је научила [[Полиглота|девет језика]], од којих је на [[Немачки језик|немачком]] и [[Француски језик|француском]] писала. Почела је да објављује већ као ученица у омладинским листовима. Радила је као учитељица у Загребу, [[Рума|Руми]] и Осијеку, а [[1895]]. прелази у [[Мостар]] где сарађује са књижевницима окупљеним око часописа „[[Зора (часопис)|Зора]]“ ([[Алекса Шантић]], [[Јован Дучић]]). У Мостару упознаје будућег супруга, [[Пољаци|Пољака]], Бернаджиковског, који је радио као судски чиновник, и венчава се са њим [[1896]]. Имали су једног сина.{{sfn|Пантелић|Милинковић|Шкодрић|2013|pp=27}}