Апатија — разлика између измена

'''Равнодушност''' ({{lang-el|απάθεια apatheia}}) или '''апатија''', '''бестрашће''', психичко је стање без [[страст]]и и [[афект|афеката]], карактерисано неузбуђеношћу и незаинтересованошћу. Равнодушност се, с једне стране, сматра жељеним „филозофским миром"<ref name="Filozofijski rečnik">Apatija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref>, а с друге, „губитком заинтересованости за свет око себе и сопствену судбину“, ради чега се неретко предузимају и психијатријска лечења<ref name="Apatija, psihoterapija">[https://web.archive.org/web/20090206233313/http://psihoterapija.rs/apatija.html Apatija, psihoterapija]</ref>.

 

 

 

Код [[киници|киника]] је равнодушност значила душевни мир<ref name="Filozofijski rečnik"/>. У филозофији [[stoicizam|стоика]], не поседовати ''pathe'' значи не поседовати осећања заснована на погрешним веровањима да је неки предмет довољно важан да би конкурисао врлини.<ref name="Оксфордски филозофски речник"/> Тако да равнодушност не представља недостатак осећања уопште, већ недостатак оних осећања која човека наводе да врлини ускрати њену праву улогу. Равнодушност за стоике представља највеће добро јер значи ослобођење од [[афект|афеката]] и '''бестрашће'''.<ref name="Филозофски лексикон">Апатија, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref> Врлина је мудраца у томе што умом може познати штетност афеката и савладати их, а порочност „будаластог“ у томе што код њега страсти доминирају над умом.<ref name="Филозофски речник"/> У стању бестрашћа мудрац ништа не треба, јер је умом надвладао све пожуде које би га могле одвести у стање страшћа (''патхос''). Равнодушност је, према мишљењу стоика и киника, циљ властитог уздизања и самоваспитања. Човек треба да постане равнодушан према спољним догађањима као и према угодном и неугодном доживљају у свакодневним сусретима с људима, а последица тога је срећан и [[блаженство|блажен]] живот.<ref name="Filozofijski rečnik"/> У филозотији [[скептицизам|скептика]] апатија је стање у којем се суздржавамо од сваког [[суд]]а.<ref name="Филозофски лексикон"/>

Попут неких ранијих филозофа, и [[Имануел Кант|Кант]] је равнодушност сматрао нарочито врсном. За њега, [[блаженство]] је стање „потпуне независности од склоности и жеља“, и ова слобода је истовремено и [[врлина]] сама по себи и предуслов за остале врлине.<ref name="Оксфордски филозофски речник"/>

 

 

У хришћанству се бестрашће (односно равнодушност) вреднује као врхунска врлина, односно оно што омогућује врлине. [[Јован Лествичник]] каже: „Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа - врлине." Он бестрасним назива човека који је „ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио [[Бог|Господу]]"<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/lestvica/pouka29.htm Јован Лествичник, Лествица]</ref>. Тако, хришћанском поимању, бестрашће не значи само одсуство заинтересованости за створени свет, већ активну љубав према Богу. У [[аскеза|аскетској]] традицији свет се поистовећује са страстима, па велики хришћански аскета [[Исак Сирин]] речју и делом поручује "[[смрт свету]]". Максим Исповедник страсти види као препреке на путу богопознања, говорећи да: „бестрашће рађа расуђивање, а знање - љубав према Богу“.<ref>[http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/stoslovi_ljubav2.htm Максим Исповедник, Стослови љубави]</ref> Међутим, и из Цркве упозоравају да „бестрашће пре времена је опасно“, изван монашких традиција, и у условима породичног живота.<ref>[http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/odnos_strasti.htm Игњатије Брјанчанинов, Правилан однос према страстима]</ref>

 

 

Равнодушност се у психологији дефинише као „одсуство осећања у условима када би она била природна"<ref name="Apatija, psihoterapija"/>, односно као поптуна незаинтересованост за свет око себе. Стога се она посматра као непожељан, па чак и абнормалан феномен, који је потребно лечити. Термин се употребљава и као ознака стања у неким душевним болестима као што су [[меланхолија]] и [[депресивна психоза]].

 

{{main|Политичка апатија}}

Равнодушност се у политици испољава као незаинтересованост бирача за понуђене политичке опције, неизлазак на изборе и уопште, уздржавање од било какве политичке активности. Од стране политичких аналитичара се често тумачи као непожељно стање, односно као незаинтересованост народа за сопствену судбину. Међутим, и овде постоје друкчија тумачења која тврде да „апстиненција од избора не мора означавати политичку апатију“.<ref>[http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=54924 Apstinencija nije apatija]</ref>