|
== Репутација ==
Палестрина је био познат у своје време, и ако се ишта, његова репутација је порасла након његове смрти. Конзервативна музика римске школе наставила је да се пише у свом стилу (који је у 17. веку постао познат као -{''[[prima pratica]]''}-) од стране његових ученика као што су [[Ђовани Марија Нанино]], [[Руђеро Ђованели]], [[Арканђело Кривели]], [[Теофило Гаргари]], [[Франческо Сорјано]], и [[Грегорио Алегри]]. Исто се тако сматра да је [[Салваторе Сачо]] био ученик Палестрине, као и [[Ђовани Драгони]], који је касније постао хорски мајстор у цркви С.Светог ЂованиЂованија у Латерану.<ref name=Pyne>Zoe Kendrick Pyne, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'' (London: Bodley Head, 1922).</ref> Касних 1750-тих, Палестринин стил је још увек био референца за композиторе који су радили у мотетној форми, као што се може видети у [[Франческо Барсанти]]јевом -{''Sei Antifones''}- написаном у Палестринином стилу (c. 1750; рад је објавио [[Питер] Велкер]], c. 1762).
Знатна истраживања Палестрине су спроведена током 19. века, у чему је прењачиопредњачио [[Giuseppe Baini|Ђузепе Бајни]], који је објавио монографију 1828. године којом је учинио Палестрину поново познатим и ојачао већ постојећу легенду да је он био „Спаситељ црквене музике” током реформи [[Тридентски сабор|Тридентског сабора]].<ref name=Garrat>James Garrat, ''Palestrina and the German Romantic Imagination'' (New York: Cambridge University Press, 2002).</ref> Ипак, у овој монографији доминантна је склоност обожавања хероја типична за 19. век и ово је до данас остало везано за композитора у некој мери. [[Hans Pfitzner|Ханс Пфицнерова]] опера [[Палестрина (опера)|Палестрина]] показује тај став на његовом врхунцу.<ref name=Garrat/><ref name=Bokina>John Bokina, ''Opera and Politics'' (New York: Yale University Press) (1997). стр. 129.–131.</ref>
Тек недавно, откривањем и објављивањем великог броја досад непознатих или заборављених музиких дела различитих ренесансних композитора, постало могуће да се правилно процени Палестрина у историјском контексту.<ref name=Roche/> Иако је Палестрина добро
био представљадобар представник касно ренесанснуренесансне музикумузике, други ствараоци као што су [[Orlande de Lassus|Орланд де Ласус]] (француско-фламански композитор који је такође провео део своје ране каријере у Италији) и [[William Byrd|Вилијам Берд]] били су знатно свестранији.<ref name=Roche/> Научна гледишта 20. и 21. века су задржала став да је Палестрина био јак и префињен композитор чија музика представља врхунац техничке перфекције, истичући да су неки од његових савременика поседовали једнако индивидуалне гласове чак и у границама „глатке полифоније”. Као резултат, композитори као што су [[Orlande de Lassus|Ласус]] и [[William Byrd|Берд]] као и [[Tomás Luis de Victoria|Томас Луис де Викторија]] све више уживају упоредиве репутације.
Постоје два свеобухватна издања Палестрининих радова: издање у 33 тома које су објавили -{Breitkopf and Härtel}-, у [[Лајпциг]]у у Немачкој између 1862. и 1894. које је уредио [[Franz Xaver Haberl|Франц Ксавер Хаберл]], и издање у 34 тома које је објављено средином двадесетог века, посредством издавачке куће Фратели Скалера, у Риму у Италији, које је уредио Рафаел Касимири са сарадницима.
== Филм ==
|
