Распад Југославије — разлика између измена

Српско државно руководство је било незадовољно оваквим решењем, али није имало снаге да се супростави Титу и присталицама федерализације. Истовремено од краја [[1970е|1970-их]], Југославија је, после привредног напретка који је пратило, повећање животног стандарда, почела да улази у економску кризу која је појачала политичка сукобљавања и која се током следеће деценије продубила.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације<ref>{{Cite book| last = Petrovic| first = Ruza| coauthor=Marina Blagojevic| title=The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija| url=http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/kosovo_migrations/index.html| chapter=Preface| chapterurl=http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/kosovo_migrations/mk_preface.html}}</ref>

На дан [[24. април]]а [[1987]]. године, председник Председништва [[Централни комитет|Централног комитета]] [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] [[Слободан Милошевић]], заједно са покрајинским партијским функционером [[Азем Власи|Аземом Власијем]], посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције, а Милошевић је јавно стајо на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „[[Нико не сме да вас бије!]]“. Око процене шта је требало учинити настао је раздор и у српском државном руководству.{{sfn|Андрић|2015|p=176-181}} [[Параћински масакр|Убиство војника ЈНА]] у касарни у [[Параћин]]у [[3. септембар|3. септембра]] 1987, које је починио Албанац [[Азиз Кељменди]] само је погоршало стање. У српским медијима почела је кампања и тврдило се да је то злочин Албанца уперен против Југославије. Зато је у Србији каменовано више радњи у власништву Албанаца. На седници Градског комитета Савеза комуниста [[Београд]]а, тадашњи лидер београдских комуниста, [[Драгиша Павловић]], је критиковао националистичке појаве и осудио националистичку политику коју је спроводио ЦК СК Србије.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Милошевић се окренуо против свог ментора и тадашњег председника Председништва [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]] [[Иван Стамболић|Ивана Стамболића]]. [[23. септембар|23. септембра]] 1987, одржана је [[Осма седница ЦК СКС|Осма седница ЦК СК Србије]], на којој Милошевић уклања са челних позиција Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења српска политика према Косову, [[Војводина|Војводини]], али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга, који су имали за циљ обарање „непослушних“ номенклатура у власти.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине су се окупили косовски Срби. Водећи словеначки политичар [[Милан Кучан]] је [[27. фебруар]]а напустио састанак и исте вечери на скупу у Цанкарјевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената [[Универзитет у Београду|београдског Универзитета]], кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, [[28. фебруар]]а, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи<ref>{{cite web| url = http://www.beograd.org.rs/cms/view.php?id=201267 | title = www.beograd.rs | publisher = Beograd.org.rs | date = |accessdate = 10. 2. 2013.}}</ref>, по процени [[Радио-телевизија Србије|ТВ Београд]], протестовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије Слободан Милошевић, који је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера [[Азем Власи|Азема Власија]], Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.{{sfn|Андрић|2015|p=183}}

[[1989]]. године створени су услови за распад [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]]. Крај блоковске поделе и рушење [[Берлински зид|Берлинског зида]] крајем 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крај источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо [[Едвард Кардељ]] током [[1970е|70их]], и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са [[Социјалистичка Република Словенија|СР Словенијом]]. Након одржаног митинга поводом [[говор на Газиместану|прославе 600 година од Косовске битке]], у јуну те 1989, почињу међусобне оптужбе [[Београд]]а и [[Љубљана|Љубљане]]. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је [[1. децембар|1. децембра]] словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова и Метохије који су желели да присуствују митингу. Руководство СР Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против СР Словеније.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од јединства и очувања СФРЈ као државе.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Српски и [[Црна Гора|црногорски]] политичари нису сматрали да је потребна промена политичког система. Милошевић је још увек „тражио“ начин да унапреди [[Социјализам|социјалистички]] политички систем и изјављивао: „''Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин''”.<ref>Изјава Слободана Милошевића „[[Политика (новине)|Политика]]“, [[24. мај]] 1989</ref> Према овоме српска власт је за будућност предвиђала Југославију као федералну државу као до тада на челу са [[Савез комуниста Југославије|Савезом комуниста Југославије]].{{чињеница| date = 11. 2015.}}

[[Мирјана Марковић]], супруга председника Председништва СР Србије, изјавила је „''Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити''” <ref>„Изјава Мирјане Марковић ''НИН''”, [[8. октобар]] 1989</ref> представљала је слику о политичкој клими која је била доминантна у српској власти.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

[[Словенци]] су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање [[четрнаести конгрес СКЈ|14. ванредног конгреса СКЈ]]. Он је одржан од [[20. јануар]]а до [[22. јануар]]а 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама [[Социјализам|социјалистичког]] политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације [[Савез комуниста Хрватске|СК Хрватске]] и [[Савез комуниста Словеније|СК Словеније]] о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Године [[1990]]. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила [[Социјалистичка партија Србије]] (настала уједињењем [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и [[Социјалистички савез радног народа Југославије|Социјалистичког савеза радног народа Србије]]) и Црној Гори у којој је победила [[Демократска партија социјалиста Црне Горе|Демократска партија социјалиста]] (реформисани [[Савез комуниста Црне Горе]]) [[Момир Булатовић|Момира Булатовића]] и [[Мило Ђукановић|Мила Ђукановића]].{{чињеница| date = 11. 2015.}}

На [[референдум о независности Словеније|референдуму о независности Словеније]], који је одржан 23. децембра 1990, велика већина грађана се определила за независност. 88,5% свих гласача (94,8% посто изашлих) је гласало за независност, која је проглашена 25. јуна 1991.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

У јануару 1991. [[Контраобавештајна служба]] је приказала [[афера Шпегељ|видео снимак тајног састанка]] који се десио током 1990. између министра одбране Хрватске [[Мартин Шпегељ|Мартина Шпегеља]], и још две особе, на ком је Шпегељ изјавио да су они у рату са ЈНА и дао им инструкције око кријумчарења оружја и како да се поступа са официрима ЈНА размештеним по хрватским градовима. ЈНА је касније жечела да оптужи Шпегеља за издају и [[Илегално наоружавање Хрватске|илегални увоз оружја]], углавном из Мађарске. Откриће кријумчарења оружја у Хрватску у комбинацији са кризом у Книну, избор влада које су тежиле независности у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији и Словенији, и резултат словеначког референдума су убедили многе да је Југославија пред распадом.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Ова изјава је значило да су новоизабране владе сеционистичких република виђене од Срба као марионете Запада. Хрватски делегат [[Стјепан Месић|Стипе Месић]] је бесно одговорио на предлог о увођењу ванредног стања, оптуживиши Јовића и Кадијевића да покушавају да искористе армију да створе [[Велика Србија|Велику Србију]] и изјавио „To је рат“. Јовић и Кадијевић су онда затражили од делегата сваке републике да гласају да ли да дозволе увођење ванредног стања и упозорио их је да ће се Југославија вероватно распасти ако се не уведе ванредно стање.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

[[Референдум о независности Хрватске]] је одржан 2. маја 1991. на ком је 93,24% гласало за незавиност. Други круг референдума је одржан 19. маја 1991. о структури југословенске федерације. Референдумско питање није јасно говорило да ли је у корист или против сецесије. Референдум је питао гласаче да ли су за то да „Хрватска хоће да уђе у савез суверених држава са осталим републикама (у складу са предлозима република Хрватске и Словеније за решавање државне кризе у СФРЈ)?“. На референдум је изашло 83,56% гласача, пошто су [[Срби у Хрватској]] углавном бојкотовали референдум. Од тога, 94,17% (78,69% од укупног бирачког тела) је гласало за предлог, док је 1,2% било против. Коначно, независност Хрватске је проглашена 25. јуна 1991.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

У њих су словеначки територијалци пуцали као у глинене голубове.Тада је у саставу ЈНА било свих нација.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

{{цитат3|У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које је наступило после њиховог одвајања.|Ворен Цимерман у књизи Порекло једне катастрофе {{чињеница| date = 11. 2015.}}<!--mrtva veza od tog datuma-->}}

Почетком [[1991]]. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. [[Председништво СФРЈ]], као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био [[Борисав Јовић]] (представник Србије) настојало је да успостави контролу и спречи могући рат.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Током пролећа те године, међутим, рат се све више разбуктавао. Настали су жестоки окршаји у [[Борово (Вуковар)|Борову селу]] [[2. мај]]а 1991, код [[Вуковар]]а. У Хрватској се током августа и септембра 1991. године, разбуктао рат између хрватских [[Срби|Срба]] и [[Југословенска народна армија|ЈНА]] против новоформиране хрватске војске. Најпре самопроглашена [[Хрватска]] одузела је Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и животе. То је довело до формирања [[Република Српска Крајина|Републике Српске Крајине]] 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Најтежа страдања догодила су се у Вуковару, где су борбе трајале све до новембра. Тада су српске [[паравојна јединица|паравојне јединице]] и припадници ЈНА сломили хрватски отпор и ушли у овај град.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

[[15. јануар]]а [[1992]]. Хрватска добија међународно признање.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

У јануару 1992. године потписан је договор између председника Хрватске [[Фрањо Туђман|Фрање Туђмана]] и председника [[Србија|Србије]] [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]] за прекид ватре између Хрватске армије и [[Срби у Хрватској|Срба у Хрватској]], које је подржавала [[Југословенска народна армија]]. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

1. маја [[1995]]. године почела је операција „Бљесак“, којом су [[Оружане снаге Републике Хрватске|хрватске снаге]] напале [[Срби у Хрватској|Србе]] у [[Западна Славонија|Западној Славонији]], која је била под заштитом снага [[Организација уједињених нација|УН]]. Убили су око 300 људи, а протерали преко 15.000 Срба са подручја [[Западна Славонија|Западне Славоније]] у року од 3 дана.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

[[4. август]]а 1995. године почела је операција хрватских војних снага „Олуја“, током које су Туђманове снаге заузеле [[Книн]] - престоницу РСК и изазвале бег више од триста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Скупштина СР БиХ је прегласавањем српских представника, реагујући на догађаје у СФРЈ, [[15. октобар|15. октобра]] 1991. године донела „''Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине''“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР БиХ из рада органа СФРЈ док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили дјеловати по донесеном акту. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.{{чињеница| date = 10. 2013.}}

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од [[1. март]]а [[1992]]. до [[14. децембар|14. децембра]] [[1995]]. и највећи је војни сукоб на простору Европе од [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Рат је узрокован због пораста [[национализам|национализма]] те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка Хладног рата и распада [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]].{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Завршен је званичним потписивањем [[Дејтонски мировни споразум|Дејтонског споразума]].{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Сукоби на [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]], [[Јужна Србија|југу Србије]] (у општинама [[Општина Прешево|Прешево]], [[Општина Бујановац|Бујановац]] и [[Општина Медвеђа|Медвеђа]]) и у [[Република Македонија|Републици Македонији]] су се одликовали етничким и политичким тензијама између српске и македонске владе са [[Албанци|албанском]] националном мањином, која је тражила аутономију, што је било случај у Македонији, или независност у случају Косова и Метохије.{{чињеница| date = 11. 2015.}}

Сукоби на Косову и Метохији (1996—1999) су се претворили у прави рат у [[пролеће]] [[1998]], док су сукоби у на југу Србије (1999—2001) и у Републици Македонији (2001) били карактерисани мањим оружаним сукобима између органа безбедности и албанских терориста.{{чињеница| date = 11. 2015.}} Сукоби у Републици Македонији су се завршили [[Охридски споразум|Охридским споразумом]] када су договорени прекид ватре и разоружање албанских терориста кога су обавиле снаге [[НАТО]]-а.

По мишљењу [[Јелена Гускова|Јелене Гускове]] [[Ватикан]] је играо важну улогу у распаду СФРЈ. Одлуку о коначном разбијању СФРЈ, каже она, Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, [[26. новембар|26. новембра]] [[1991]]. године{{чињеница| date = 02. 2018.}}<!-- mrtva veza od tog datuma-->, а онда је наводно лобирао за међународно признање Словеније и Хрватске и био једна од првих држава које су их признале [[13. јануар]]а [[1992]]. године.<ref>[http://www.pecat.co.rs/2010/01/papizam-protiv-svetog-save/ MILORAD VUČELIĆ Papizam protiv Svetog Save - Печат - Лист слободне Србије{{Ботовски наслов}}]</ref> Према становишту других аутора Ватикан је то чинио са циљем да се олакша [[прозелитизам]] католичке цркве на Исток.<ref>Слободан Вуковић: Улога Ватикана у разбијању Југославије, Социолошки преглед, (2004). стр. 423.</ref>

Током сукоба УН увеле су [[ембарго]] на увоз оружја на простору СФРЈ. Међутим, државе попут [[Чиле]]а<ref>{{cite news| url = http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1030924/%D0%9A%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5+%D0%B7%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%98%D1%83+%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%B6%D1%98%D0%B0+%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98.html | title = Казне за продају оружја Хрватској, 21. јан 2012 | language = {{ci icon}} | publisher = Rts.rs | date = 21. 1. 2012. | accessdate = 10. 2. 2013.}}</ref>, [[Аргентина|Аргентине]]{{sfn|Hajdinjak|2002|p=9}}, [[Француска|Француске]],<ref>{{cite news| author = Piše: nedjelja, 26. 10. 2008. 15:59 | url = http://www.index.hr/vijesti/clanak/protivno-zakonima-i-unovom-embargu-francuski-kontraobavjestajci-hrvatskoj-prodavali-oruzje/407317.aspx | title = Protivno zakonima i UN-ovom embargu francuski kontraobavještajci Hrvatskoj prodavali oružje, 26.10.2008 | publisher = Index.hr | date = 26. 10. 2008. | accessdate = 10. 2. 2013.}}</ref> [[Мађарска|Мађарске]], [[Немачка|Немачке]] извозиле су оружје [[Хрватска|Хрватској]].

Током ратова на простору бивше СФРЈ, укупно је погинуло преко 130.000 људи, од тога највише у Босни и Херцеговини (око 95.000), а затим у Хрватској (око 21.000) и на Косову и Метохији (око 13.000).<ref>[https://www.slobodnaevropa.org/a/most-koliko-je-mrtvih-i-prognanih-u-jugo-ratovima/24816330.html „Колико је убијених и прогнаних у југо-ратовима”], [[Радио Слободна Европа]], [[6. јануар]] [[2013]].</ref> Током ратова на простору СФРЈ укупан број [[избеглица]] и интерно расељених лица је 3.725.300 или 15,83% укупне популације СФРЈ 1991. године.<ref>{{cite web| url = http://www.ian.org.rs/publikacije/posleratnezajednice/knjiga/cela.pdf | title = IAN Medunarodna mreža pomoci: Život u posleratnim zajednicama. стр. 13 | format = PDF | date = |accessdate = 10. 2. 2013.}}</ref>

* {{Cite book | ref = harv| last = Андрић| first = Александар| title = Историја Срба од 1918. до 2012| url = |year=2015| location = Београд| isbn = 978-86-6289-051-1}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Woodward| first = Susan L.| title = Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War| url = http://books.google.com/books?id=G3ehlQCTTpAC| year = 1995| publisher = Brookings Institution Press| isbn = 978-0-8157-9513-1| pages = 176}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Byrnes| first = Timothy A.| title = Transnational Catholicism in Postcommunist Europe| url = http://books.google.com/books?id=Qk090gmOse0C&pg=PA115| year = 2001| publisher = Rowman & Littlefield| isbn = 978-0-7425-1179-8}}

* {{Cite book | ref = harv| url = http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0085-6320/2004/0085-63200403423V.pdf | title = Слободан Вуковић: УЛОГА ВАТИКАНА У РАЗБИЈАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ. стр. 423 | publisher = Scindeks-clanci.nb.rs | date = |accessdate = 10. 2. 2013.}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Кадијевић| first = Вељко| authorlink = Вељко Кадијевић| coauthors = |title= Моје виђење распада: војска без државе| year = 1993| url = |publisher= Политика| location = Београд| isbn = 978-86-7607-047-3}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Denich| first = Bogdan| authorlink = Богдан Денич| coauthors = |title= Ethnic Nationalism: The Tragic Death of Yugoslavia| year = 1996| url = http://books.google.rs/books?id=v-VWhYkECOMC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false | publisher = Univercity of Minnesota Press| location = |id=ISBN 0-8166-2974-1}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Crnobrnja| first = Mihailo| authorlink = Михајло Црнобрња| coauthors = |title= The Yugoslav Drama| year = 1996| url = http://books.google.rs/books?id=b4qLMLGC9_wC&pg=PA93&hl=sr&source=gbs_toc_r&cad=4#v=onepage&q&f=false| publisher = McGill-Quenn's University Press| location = |isbn=978-0-7735-1429-4}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Jović| first = Dejan| authorlink = Дејан Јовић| title = Yugoslavia: A State that Withered Away| url = http://books.google.com/books?id=Po03enYpbqsC| year = 2009| publisher = Purdue University Press| isbn = 978-1-55753-495-8}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Parenti| first = Michael| authorlink = Мајкл Паренти| coauthors = |title= To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia| year = 2002| url = http://books.google.rs/books?id=qWbGftW07WoC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false| publisher = Verso| location = London| isbn = 978-1-85984-776-3}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Hockenos| first = Paul| authorlink = |coauthors= | title = Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars| year = 2003| url = http://books.google.rs/books?id=e4pAs4JYSAMC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false| publisher = Cornell University Press| location = |isbn=978-0-8014-4158-5}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Petrovic| first = Ruza| coauthor=Marina Blagojevic| title=The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija| url=http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/kosovo_migrations/index.html| chapter=Preface| chapterurl=http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/kosovo_migrations/mk_preface.html}}

* {{Cite book | ref = harv| last = Hajdinjak| first = Marko| title = Smuggling in Southeast Europe: The Yugoslav Wars and the Development of Regional Criminal Networks in the Balkans| url = http://books.google.com/books?id=srjE2eFi_nsC&pg=PA9| year = 2002| publisher = CSD| isbn = 978-954-477-099-0}}