Манастир Ђипша — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 16:
== Историјат ==
Предање каже да је [[Манастир]] Ђипшу сазидао [[деспот]] [[Јован Бранковић]] крајем [[15. век]]а.<ref>"Данас",
Стара манастирска црква крстообразне основе, обновљена је [[1744]]. године покровитељством Петра Јовановића, житеља [[Нови Сад|Новога Сада]]. Године [[1764]]. године, покровитељством „пустиножитеља“ Матеја, изграђена је нова [[припрата]] са [[звоник]]ом, над којом је основана [[Капела (грађевина)|капела]] посвећена [[Покров Пресвете Богородице|Покрову Пресвете Богородице]]. [[Иконостас]] је резан [[1751]]. године у [[Нови Сад|Новом Саду]], а сликао га је [[1753]]-[[1754]]. године живописац [[Теодор Стефановић Гологлавац]]. У исто време започета је изградња [[Конак (манастир)|конака]]. [[Црква (грађевина)|Црква]] и конаци били су скромне градње, у складу са положајем Ђипше као првобитног манастирског метоха. И поред тога [[монаштво]] Ђипше поседовало је више стотина јутара земље, па се уз манастир образовао и омањи [[прњавор (тип насеља)|прњавор]] истог имена, чији су становници радили на манастирским пољима.
Од почетка [[Први светски рат|Првог светског рата]] до [[1922]]. године Ђипша је била напуштена. Дуже времена је био под управом [[Манастир Кувеждин|манастира Кувеждина]] (1706-1923). Проглашен је за самосталан манастир тек [[1923]]. године, када је [[Манастир Кувеждин|Кувеждин]] постао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број [[монаштво|монахиња]] (око 50), то је Ђипша [[1933]]. године враћена [[Манастир Кувеждин|манастиру Кувеждину]], и као такав и он је постао женски манастир. Пред [[Други светски рат]] у њему је живело пет монахиња.
У манастиру се чувало једно четворојеванђеље, писано крајем [[15. век]]а или почетком [[16. век]]а.
За време [[Други светски рат|Другог светског рата]], у време окупације и терора [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], [[усташе]] су срушиле [[црква|цркву]] манастира Ђипше. Било је то 1944. године, када је манастир запаљен. Зграде манастира су тешко оштећене, а [[иконостас]] растављен и однесен (делимично сачуван). Делови коностаса су пренети прво у манастир Кувеждин, а потом у Музеј Срема. Оближњи прњавор је такође уништен у рату и касније није обнављан. Током рата манастир је опустео.
Од [[1980]]. године манастир је поново успостављен као женски и постепено се обнавља. Данас манастир чине Црква [[Свети Никола|светог Николе]] и спратни конак северно од ње.
| |||