Вукосава Мићуновић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 31:
Почетком 1942. године примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као партизански борац учествовала је у борбама на Загреди, код [[Даниловград]]а, а нешто касније на Загарачу, где јој је погинуо и други брат Благота, који је био командант батаљона, а касније је проглашен за народног хероја. После братове погибије, наставила је са Ловћенским ударним батаљоном тешке одступне борбе све до Грахова. На Дрошкорици је у току борби за заузимање четничког утврђења, где је учествовала као бомбаш, била рањена у руку. После рањавања налазила се у болници Ловћенског партизанског одреда, а после формирања [[Четврта пролетерска црногорска ударна бригада|Четврте црногорске пролетерске ударне бригаде]], 11. јуна 1942. године ступлила је у Трећу чету Другог батаљона.
 
Приликом напада на [[Бугојно]], половином јуна 1942. године, прелазећи преко реке Врбас, међу првим партизанским борцима ушла је у град и разоружала и заробила двојицу усташа. У току борби за Купрес, половином августа 1942. године, учествовала је као бомбаш. У веома тешким борбама усташе су митраљеском ватром на брисаном простору десетковале њен батаљон. Упркос овоме борци батаљона су очајнички јуришали и успели да продру у град. Приликом одступања из града, један број бораца на челу са политичком комесаром Треће чете, није успео да се извуче. На позив команданта батаљона Ника Стругара, Вукосава се као добровољац пријавила да поново продре у град и извуче групу бораца. За овај подвиг, као и јунаштво исказано у претходним борбама Вукосава је била похваљена од стране Врховног команданта Јосипа Броза Тита. Ова похвала објављена је у „[[Билтен Врховног штаба НОВЈ|Билтену Врховног штаба]]“ бр 20-22 и гласи — ''За храбро држање и примјерно испуњавање својих задатака похваљујем Мићуновић Вукосаву, водника и замјеника командира чете у -{II}- батаљону -{IV}- бригаде, која се истакла у свим борбама, нарочито у борбама на Бугојну и Купресу''.<ref>„[[{{sfn|Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа]]“ (други том). Војно-историјски институт Југословенске армије, Београд НОР|1949. година.</ref>|p=}}
 
После борби на Купресу, постаје десетар, затим водник, па заменик командира Треће чете. После [[Борбе за Ливно 1942.|напада на Ливно]], половином децембра 1942. године постала је заменик политичког комесара Треће чете и секретар партијске ћелије. Заједно са својом јединицом учествовала је у борбама око Книна, затим код Дувна, Имотског, Јабланици и Коњицу. За време [[Битка на Неретви|Четврте непријатељске офанзиве]] најтеже борбе са Немцима водили су на Вилића Гумну. Тада је њен батаљон извршавао наређење Врховног штаба - да Немце морају задржати по сваку цену, како би се спасили рањеници у Прозору. Борбе су трајале читавог дана, батаљон је издржао једанаест непријатељских јуриша и претрпео велике губитке. Читава команда Треће чете је изгинула, изузев Вукосаве, а на положају је остало свега девет бораца, који су успели да издрже нападе непријатеља до доласка појачања. После Неретве Четврта бригада је наставила пут у правцу Црне Горе.