Стјепан Митров Љубиша — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
||
Ред 63:
Тако на пример, Тодор Стефановић Виловски, познати уредник бечке „Српске Зоре“, у једној својој расправи о српској приповеци, назвао је Љубишу [[Рембрант]]ом међу српским приповедачима, са објашњењем да је овај српски писац, на почетку нехотице поводио за венецијанском школом, а да је касније „као српски мајстор“, исто као и холанђански претеча, у самоуштву пронашао своју реалистику, „знајући да се окористи и најмањим ефектом светлости или сутона“, боље него што би други то умели „читавом небеском дугом“. Љубиша је, према Тодору, захваљујући својој реалистици и поред свих уметничких „недостатака“, још за живота сматран једним од најбољих приповедача у нашем народу, истичући том приликом, приповетку, којој је главна одлика садржајна краткоћа, као далеко тежу књижевну форму од романа.
Као неоспорни књижевни мајстор, све што је виђао у народу, претварао је у књижевно дело и тако остављао свој уметнички печат. Са знањем народног језика и великом љубављу према њему, приказивао је живот народа, осликавао народне обичаје и настојао да покаже начин на који народ мисли, о разним појавама у свету и о животу. Ово се посебно примећује у приповеткама као што су „Кањош Мацедоновић“, „Скочидјевојка“, „Продаја патријаре Бркића“, [https://web.archive.org/web/20060508181151/http://www.freewebs.com/omorika/ljubisa-androvic.htm Поп Андровић] итд. Слике и типови тих новела оцртани су живо у свакој реченици, откривајући тако интересантну историјску прошлост завичаја, причајући догађаје онако како су текли и како би неки вешт говорџија, могао да прича на селу. Њиховим простим и у својој језгровитости, сликовит говор истиче лепоте осликавања и поређења, богатим народним говором. Ова вредност његових приповедака, цењена је за његовог живота, а лако се уочава и данас.
Јер, како је и сам Љубиша напомињао, он се пишући своје приповетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака,“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је код шири дотицај са светом и поплавица туђинства.“
| |||