Свети Јоаникије II — разлика између измена

У то време српски краљ Стефан Душан је освојио многе грчке крајеве на југу, проширио територије и прогласио се за [[цар]]а. Притом је одлучио и да српског архиепископа саборски узвиси на степен [[патријарх]]а. На великом црквеном сабору у [[Скопље|Скопљу]], на [[Цвети]] [[1346]], где су учествовали и патријарх бугарски Симеон, архиепископ охридски Николај, и многи епископи и клирици српски и бугарски, свештени прот [[Света гора|Свете горе]] и многи светогорски монаси са њим. Српска црква је још од [[Свети Сава|Светог Саве]] била призната од [[Цариградска патријаршија|Цариградске патријаршије]] као потпуно самостална и аутокефална, због чега је овај сабор у Скопљу сматрао да може несметано архиепископа српског прогласити за патријарха, тако је светиархиепископ Јоаникије II постао први српски патријарх ''„-{всем Серблем и Поморију}-“'', то јест патријарх ''„свих српских земаља и поморских“''.

Након овога патријарх Српски Јоаникије је на [[Ускрс|Васкрс]] [[1346]]. помазао краља Душана за цара свих Срба и Грка, а ускоро затим (на [[Спасовдан]]ском сабору у Скопљу [[1349]]) заједно са њим донео је значајни српски [[Душанов законик|Законик]], којим је узакоњено српско царство и српска црква.

По проглашењу патријаршије, [[митрополија скопска|скопска митрополија]] је постала првопрестолна у Српској цркви, а одмах иза ње долазила је [[охридска архиепископија]]. Основане су још [[Злетовска епархија|злетовска]] и друге нове епископије, и на њих су постављени српски јерарси. Против свега овога ништа нису рекли тадашњи патријарси у Цариграду [[Јован Калека]] (1334—1347) и Исидор (1347—1349).