|
'''Полиграф''' је апарат који може истовремено да бележи више физиолошких [[процес]]а у организму (крвни притисак, пулс, брзину дисања, психогалвански рефлекс). Када се једна варијанта полиграфа користи у истражном поступку, онда се тај апарат назива [[дете]]ктор лажи. Судска [[пракса]] га не прихвата као валидан доказ, иако се у [[пракса|пракси]] све чешће користи нарочито у компликованим [[процес]]има.
UVOD
Utvrdjivanje istine je problem koji su ljudi pokušavali da reše vekovima unazad. Svako društvo je poznavalo različite metode kojima su otkrivane laži. U davnoj prošlosti te metode su se javljale u obliku najstrašnijih mučenja. Tek kasnije, razvojem društva i one postaju humanije. Do pred kraj XIX veka metode otkrivanja laži su bile u osnovi zdravorazumskog karaktera, zasnovane na ljudskom iskustvu i pretpostavkama kako se ponaša čovek koji je kriv. Vremenom se saznanja iz ove oblasti sistematišu i naučno obradjuju, a prvi produkt tog napretka predstavlja Mosov ergograf, aparat koji beleži zatezanje mišića na osnovu promene rada srca, koje je intenzivnije kod osoba koje lažu. Traganje za boljim, efikasnijim i manje bolnim načinom otkrivanja laži se nastavilo, a ta težnja naravno i dalje postoji. Pronalazači su smišljali nove naprave koje su ocenjivale istinitost nečijih izjava, a najsavremeniji takav instrument je poligraf (grč. poly-više i grafein-pisati), koji predstavlja rezultat rada većeg broja naučnika s kraja XIX i tokom celog XX veka.
KRATKA ISTORIJA POLIGRAFA
Prvi aparat za otkrivanje laži konstruisao je već pomenuti Moso (Mosso). Ovaj Italijanski fiziolog je davne 1875. godine, na osnovu tada novih naučnih otkrića, pre svega iz oblasti medicine i psihologije konstruisao ergograf, aparat koji meri zatezanje mišića na osnovu promene rada srca, prouzrokovane promenom intenziteta straha kod spitanika.
Sledeći korak je 1902. načinio Džejms Mekenzi. Medjutim, svojim nezgrapnim izgledom Mekenzijev detektor laži već na prvi pogled nije ulivao veliku nadu da može utvrditi istinu. Njegova drvena sklamerija puna žica vrlo brzo se pokazala kao nepouzdana pa se nije mnogo ni koristila.
Prekretnicu u ovoj oblasti načinio je 1921. godine student medicine na Kalifornijskom univerzitetu Džon Larson (John Larson). On je koristeći rezultate svojih prethodnika konstruisao prvi moderni detektor laži. Tri godine kansije ovaj izum počeli su zvanično da koriste policajci u svom radu. Drveni, glomazni aparat zamenio je nov, kompijuterski poligraf, s daleko većim megućnostima i mnogo većom pouzdanošću.
Larsnova ideja o detektoru laži i njegov princip rada ostao je isti i kod drugih razvijenijih uredjaja i danas čini osnovu modernog poligrafa. Značajan doprinos u ovoj oblasti dao je Leonard Keler (Leonard Keeler), takodje student Kalifornijskog univerziteta. Na istom principu merenja krvnog pritiska i pulsa dao je izvanredan doprinos kako u teoriji, tako i u praksi rešivši mnoge zamršene kriminalne slučajeve. On apratu daje dopadljiv dizajn i novom konstrukcijom omogućuje lakše rukovanje i prenošenje.
Nakon drugog svetskog rata poligrafska tehnika se naglo usavršava. Džon Rid 1945. godine dodaje postojećoj konstrukciji još i uredjaj za merenje muskulaturnih aktivnosti, koje takodje nastaju kao reakcija na postavljena pitanja. Razvoj poligrafa se i dalje nastavlja.
Medjutim, ikako se već dugo koristi kao pomoćno sredstvo u policijama širom sveta, detektor laži nije svuda priznat kao zvanični instrument koji se koristi u istarazi.
POLIGRAFSKI APARAT
Savremeni poligraf u osnovi predstavlja spoj tri instrumenata, a to su aparat za merenje i kontrolu kardiovaskularnog sistema (kardisfigmograf), disanje (pneumograf) i električnu provodljivost kože (galvanograf).
Kardiosfigmograf (grč. kardiograf-aparat za beleženje otkucaja srca, sfigmomamometar-aparat za merenje krvnog pritiska) registruje promene u krvnom pritisku i radu srca (porast ili pad krvnog pritiska, frekfenciju pulsa) kao rezltat reagovanja na emocijalne stimulanse. Merni instrument, manžetna i gumeno crevo povezani su za ispitivačevu nadlakticu, a grafičko pero beleži sve promene na poligramu.
Pneumograf (grč. pneuma-dah, grafein-pisati) registruje kretanje grudnog koša pri disanju, ritam disanja, respiratorni volumen, odnos udisaja i izdisaja. Registrovanje se vrši uz pomoć meha koje se stavlja na grudi ispitanika i gumenog creva u kome se disanjem pokreće vazdušna struja na osnovu koje merni instrument vrši grafički zapis.
Galvanograf registruje porast ili pad električnog otpora kože i radi na principu poluvodiča. Ručna elektroda ima odgovarajući prsten koje se stavalja na dlan ili prst ruke ispitianika i povezuje sa osetljivim galvanskim uredjajem u poligrafu. Zbog fizioloških promena u telu pod uticajem emocija remeti se rad znojinih žlezda i dolazi do promene električnog otpora kože. Električna struja koja se pušta je niskog napona i ispitanik je ne oseća. Krivulja otklona ocenjuje se zajedno sa varijacijama u krvnom pritisku i disanju.
Osnovnim elementima od zavisnosti proizvodjača i modela mogu se dodavati aparati koji potpomažu i osiguravaju preciznije očitavanje osnovnih mernih karakteristika, kao na primer pletizmograf, ergograf itd..
USLOVI POLIGRAFSKOG ISPITIVANJA
LIČNOST POLIGRAFSKOG ISPITIVAČA
Pored stručne osposobljenosti, svaki poligrafski ispitivač mora posedovati i neke lične karakteristike. Strpljivost, nepristrasnost, samopouzdanje, istrajnost, sposobnost pamćenja i uočavanja detalja, slušanja drugih samo su neke od njih. Što se tiče njegove stručne osposobljenosti, kod nas je predvidjeno da poligrafsko ispitivanje vrše kriminalisti sa višom ili visokom stručnom spremom. U teoriji je prisutno mišljenje da je najpogodnije da to bude psiholog po zanimanju. Obično se traži zrela, inteligentna i autoritativna osoba. Kod nas još uvek ne postoji edukacija ovakvog tipa, koja je poželjna i sa teorijskog i sa praktičnog stanovišta.
LIČNOST ISPITANIKA
Poligrafskom ispitivanju se mogu podvrgnuti psihovizički zdrave osobe oba pola. Starost ispitanika uvek predstavlja faktičko pitanje, ali vlada uverenje da su okvirno to osobe od 15 do 55 godina. Ne mogu se ispitivati lica sa oštećenim čulom vida ili sluha, duševno poremećene osobe i osobe niske inteligencije. Takodje se ovom ispitivanju ne mogu podvrgnuti lica koja boluju od bolesti kardiovaskularnog i respiratornog sistema jer fiziološke abnormalnosti u mnogo čemu onemogućavaju pravilnu interpretaciju dobijenih reakcija.
Osoba koja se testira mora dati svoj pristanak i može u bilo kom trenutku bez ikakvih posledica i bez obzira na razloge odustati od testiranja.
MESTO POLIGRAFSKOG TESTIRANJA
Mesto poligrafskog testiranja može biti svaka mirna prostorija, iako je preporučljivo da se testiranje vrši u poligrafskoj laboratoriji. Enterijer prostorije treba biti jednostavan kako pojedini detalji ne bi odvlačili pažnju ispitanika. Takodje prostorija treba biti izolovana od buke i drugih eksternih uticaja kako se ne bi remetila koncentracija ispitanika i ispitivača. U sobi su u toku ispitivanja prisutni samo oni, a komunikaciju sa drugim licima ispitivač ostvaruje preko audio sistema i transparentnog ogledala. Ispitanik sedi u posebno konstruisanoj, udobnoj fotelji koja omogućava pravilan položaj kičme i dobru cirkulaciju krvi. Ispitivač mora biti obučen u civilno odelo, a ne u uniformu i ne sme sa sobom nositi oružje kako bi atmosvera bila što opuštnija.
TOK (FAZE) ISPITIVANJA
PRIJEM ISPITANIKA
U ovoj fazi se ispitanik privikava na ambijent i upoznaje sa ispitivačem. S obzirom na bitnost prvog kontakta, ispitanik se mora dočekati uljudno i ne sme se dozvoliti njegovo dugo čekanje. U ovoj fazi se stvara poverenje izmedju aktera postupka.
Ispitivač je obavezan da upozori ispitanika da nema obavezu da pristane na testiranje. On zatim potpisuje izjavu o pristanku koja čini sastavni deo obavezne poligrafske dokumentacije – Zapisnika o poigrafskom ispitivanju. Takodje ispitivač objašnjava ispitaniku princip rada aparata, njegovu neškodljivost i upozorava ga da će laž biti sigurno otkrivena, čime izaziva još veći stimulans i burnije reakcije ispitanika.
POLIGRAFSKO TESTIRANJE
Nakon završene prve faze ispitivač uvodi ispitanika u sobu sa poligrafom, smešta ga u poligrafsku stolicu i pričvršćava mu poligrafske priključke. Ispitaniku se objašnjava da može odgovarati sa da ili ne ili da ne mora uopšte odgovarati. Pitanja moraju da budu jasna, precizna i prilagodjena ličnosti ispitanika. Postavljaju se u serijama od 8 do 10 pitanja, jednakom intonacijom i sa pauzamo od oko dvadesetak sekundi izmedju pitanja. Posle svakog niza pitanja, ispitaniku se omogućava da zadovolji svoje potrebe za hranom, vodom i fiziološke potrebe. Pozitivni odgovori se označavaju znakom plus (+), a negativni minus (-). Posle poslednjeg pitanja ispitanik još nekoliko minuta ostaje „priključen“ za poligraf, a tih poslednjih nekoliko centimetara trake se koriste u kasnijem tumačenju. Ukoliko su reakcije jasni dovoljna su i dva ponavljanja istog testa. U suprotnom test se ponavlja tri do četiri puta. Samo testiranje, zajedno sa pauzama ne sme trajati duže od dva časa, jer zamor koji tako nastaje utiče na koncentraciju ispitivača i intenzitet emocijalne reakcije ispitanika. Na kraju se sastavlja izveštaj o tome šta se zbilo za vreme testiranja, a ispitivač iznosi svoje zaključke o pitanjima koja su bila predmet krivične istrage.
RAZGOVOR NAKON POLIGRAFSKOG TESTA
Razgovor nakon poligrafskog testiranja razlikuje se od klasičnog saslušanje jer se isti vodi u obliku formalno neopterećenog razgovora. Ispitivač treba da tok razgovora kanališe u željenom pravcu služeći se rezultatima poligrafskog testiranja kao i ostalim saznanjima o krivičnom delu i ličnosti ispitanika. Iskustvo poligrafskog testiranja pokazuje da tri četvrtine osoba koje prikrivaju istinu daju priznanje već u laboratoriji nakon sprovedenog poligrafskog testiranja. Naravno rezultati ponovo zavise od umešnosti ispitivača. On pre svega mora stvoriti utisak da je uveren da je osumnjičeni sasvim sigurno počinio krivično delo. On treba da naglasi da je poricanje beskorisno, usput navodeći okolnosti koje to potvrdjuju. Naravno ničim ne sme odati obim svoje informisanosti. Pri ovom ispitivanju se moraju poštovati sva pravila koja se odnose na saslušanje i položaj ličnosti iz ZKP-a.
INTERPRETACIJA REAKCIJA ISPITANIKA
Interpretacija reakcija ispitanika je poslednji i najteži zadatak ispitivača. Rezultati ove faze u mogo čemu zavise od umešnosti ispitivača. Analizom dosadašnjeg toka postupka dobijaju se podaci vezani za odredjeni kriminalni dogadjaj i uočavaju eventualne greške u postupku. Važno je napomenuti da reakcija ispitanika na prvih nekoliko pitanja najčešće nije merodavna zbog njegove nedovljne pripremljenosti. Zato su ta pitanja po pravilu irelevantna u odnosu na odredjeni kriminalni dogadjaj.
Pneumograf pokazuje sve promene disanja. Ispitaivane osobe pri testiranju obično suzbijaju disanje i interesantno je da se kod kritičnih pitanja javlja prava linija na grafikonu dok se kod irelevantnih pitanja javlja nagli porast koji sledi posle zadržavanja disanja.
Kardiosfigmograf beleži promene krvnog pritiska i primećeno je da kod nekih osoba krvni pritisak dostiže kulminaciju kod kritičnog pitanja dok kod drugih opada.
Načelno su kao indikativne prihvaćene sledeće reakcije kod ispitanika: porast ili pad krvnog pritiska, povećanje ili smanjenje brzine pulsa, ekstrasistole (preuranjena kontrakcija jednog dela ili čitavog srca), promene pozicije dikrotskog zareza. Ove promene registruje kardigraf. Pneumograf registruje sledeće indikatore lažnog iskaza : promena u amplitudi i volumenu, promena u frrekvenciji, promena u pravcu osnovne linije, kakskadno ili parabolično disanje, potiskivanje ili potpuna blokada disanja.
Treba napomenuti da se poligrafska dijagnostika ne sme zadovoljiti zasnivanjem dokaza o laži samo na osnovu ovih fizioloških indikatora koje beleži mašina. Treba imati u vidu da se laž ne može egzaktno utvrditi a pogotovo ne samo merenjem fizioloških reakcija, stoga ovo je samo jedna inicijalna metoda kojom se utvrdjuju promene emocija do kojih dolazi ne uvek zbog laži. Utvrdjivanje uzroka te promene posao je ipitivača.
REAKCIJE I PONAŠANJE ISPITANIKA PRILIKOM ISPITIVANJA
Sve što se dešava u organizmu za vreme poligrafskog ispitivanja prenosi se na papir posebnim uredjajem. Kasnije, stručnjak čita i tumači dobijene podatke. Medjutim, komunikacija ovde ne ostaje samo na verbalnom nivou, već je podjednako bitna i ona neverbalna. Zato se rešavanje slučaj nikada ne može prepustiti samo „mašini“, već ispitivač treba ovaj aparat da shvati samo kao pomoćnika u svom radu.
Čovek svoje psihičke doživljaje izražava celim svojim telom, a od umešnosti ispitivača zavisi kako će to protumačiti. Emocije se ne izražavaju samo rečima, već i pokretima: cupkanje nogom, popravljanje kravate, lomljenje prstiju i slično. Medjutim često se nevine osobe uzbude više nego krivci, pa zato ovakvo ponašanje nikada nije siguran znak krivice. Empatija predstavlja sposobnost shvatanja tudjih emocija. Ova sposobnost je jako dragocena poligrafskom ispitivaču i u mnogome mu pomaže prilikom procenjivanja ispitanika. Zato je i poželjno da on ima obrazovanje psihologa.
Pravilo prilikom ispitivanja je da nema pravila, odnosno da ne postoji tipično ponašanje krivca. Medjutim postoje reakcije na koje svaki ispitivač treba da obrati posebnu pažnju:
-prava karakteristika krivca je što on vrlo često želi da izbegne ili odgodi testiranje;
-krivci često izražavaju povišen stepen agresije, izbegavaju direktan pogled, gledaju u daljinu, često uzdišu...;
-neki krivci, da bi prevarili „mašinu“ i ispitivača, ponašaju se previše ugladjeno, dok nevine osobe, iako saradjuju nikada nisu preterano ljubazne i raspoložene;
-krivci po pravilu ne govore mnogo, ali postaju pričljiviji ako se pitanje ne odnosi na krivično delo;
-nevine osobe načješće ne kontrolišu, ili slabije kontrolišu svoje emocije, što rezultuje intenzivnijim znojenjem, crvenilom, nemirom i izraženijom gestikulacijom;
-treba imati u vidu da će nevina osoba uvek naglasiti da je nervozna i da strahuje da je mašina „pogrešno ne pročita“.
Iskustvo pokazuje da se ove reakcije mogu javljati u različitim kombinacijama i kod nevinih i kod krivaca, što znatno otežava posao ispitivača. Ipak jedno od retkih pravila je da se nervoza kod nevinih tokom ispitivanja uglavnom smanjuje, dok kod krivaca raste.
Zbog velike složenosti celog procesa moramo naglasiti da se do tačnih rezultata može doći jedino kombinacijom umešnosti ispitivača, njegovih psiholoških znanja i empatijskih sposobnosti i rada mašine.
METODE POLIGRAFSKOG TESTIRANJA
Ključna tačka poigrafskog testiranje jeste pravilno sastavljen test, odnosno pravilan izbor sistema pitanja. Prema nameni, poigrafske testove možemo podeliti na kontrolne i operativne.
KONTROLNI ILI EKSPERIMENTALNI TESTOVI
Kontrolni testovi služe da se pre testiranja utvrdi specifičan način fiziološkog reagovanja ispitanika na odredjene verbalne i vizuelne stimulanse, da bi se ta reagoavnja kasnije mogla uporedjivati sa dobijenim reakcijama na poligrafskom testu. U ovu svrhu obično se primenjuje test sa kartama ili brojevima, starosni test, lokacioni test, grupni test itd.. predhodna testiranja osim zadataka da otkriju način reagovanja ispitanika, imaju funkciju i da ispitanika upoznaju sa načinom rada, te da krivca uzdramaju i uplaše od poligrafa.
OPERATIVNI TESTOVI
Nakon kontrolnog ispitivanja, ispitivač čita tekst sa pitanjima koja će se postaviti ispitivanoj osobi za vreme „pravog testivanja“, upoznaje ispitanika sa bojom glasa i ritmom čitanja pitanja pre uključenja poligrafa. Ukoliko ispitanik odmah prizna, treba ga osloboditi priključaka i obaviti sa njim razgovor. Poželjno je da ispitanik sastavi „pismieno priznanje“. Ukoliko to nije slučaj pristupa se testiranju. Operativni testovi su oni kojima se ispitivač služi u razjašnjavanju kompletnog krivičnog dela, najčešće se u tu svrhu primenjuju metode relevantnih i irelevatnih pitanja i test vrhunca napetosti.
Metoda relevantnih i irelevantnih pitanja
Ova metoda se zasniva na postavljanju jasnih i preciznih pitanja od kojih su neka blisko povezana sa krivičnim delom dok su druga potpuno irelevantna i odnose se na neke nebitne i umirujuće stvari. Pored ovih pitanj postavljaju se i takozvana kontrolna pitanja. Ova pitanja su takve prirode da se na njih gotovo sa sigurnošću može očekivati lažan odgovor, na osnovu koga se izvodi tipična reakcija ispitanika prilikom laganja. To naravno služi indentifikovanju drugih lažnih odgovora.
Test vrhunca napetosti (POT)
Ova metoda se primenjuje onda kada detalji krivičnog delča nisu izašla u javnosti. Test se izvodi tako što se postavlja niz pitanja od kojh je samo jendo blisko povezano sa krivičnim delom. Ono se odnosi na odredjenu pojedinost za koju se pretpostavlja da bi je moga znati samo izvršilac dela. Ostala pitanja služe samo da opuste ispitanika i maskiraju glavno pitanje. Nevina osoba neće pokazati specifične reakcije na ovo pitanje, dok će se krivac po pravilu vidno uzbuditi. Specifična reakcija nakon lažnog odgovora pojaviće se u vidu vrhunca napetosti na bilo kojem fiziološkom pokazatelju. Postoji i vizuelni POT test gde se osumnjičenom alternativno pokazuju predmeti ili osobe u vezi sa krivičnim delom, uživo ili putem fotografije. Na kraju se mere ispitanikove reakcije na irelevantne i relevantne pokazatelje.
BUDUĆNOST POLIGRAFA
Naučnici se nalaze nadomak usavršavanja nove tehnike za detektovanje laži, koja je isto tako efikasna kao i poligraf, koji je trenutno u upotrebi, pa možda i efikasnija. U svakom slučaju, postupak koji se primenjuje mnogo je brži i jednostavniji. Nova metoda, umesto poligrafa, koji meri puls i disanje, podrazumeva upotrebu kamere osetljive na toplotu. Doktor Džejms Levin (James Levine), sa klinike "Mayo" iz Minesote, SAD, gde je novi sistem testiran, objašnjava da se kod osobe koja laže ubrzava cirkulacija krvi, pa samim tim i pojačava gubitak toplote. Ova je pojava naročito uočljiva oko očiju, a takve promene efikasno beleži kamera koja bi mogla da zameni poligraf. Jednostavnost ovog uredjaj čini ga lako primenljivim na mestima sa velikim brojem ljudi, kao što su kontrolni punktovi na aerodromima. Ideja se sastoji u tome da ćete jednog dana moći pitati bilo kog putnika da li nosi pištolj u koferu, a mašina će odmah moći da pokaže da li je odgovor istinit ili ne.
ZAKLJUCAK
Danas postoje razlicita mišljenja o poligrafu i njegovoj primeni. U našoj zemlji poligraf se koristi kao kriminalističko-taktičko sredstvo u otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca. Medjutim, poligraf se ne primenjuje u istrazi već u pretkrivičnoj fazi postupka. Rezultati dobijeni ovom metodom nisu dokazna sredstva, već su samo pomoć nadležnim organima prilikom rešavanja u krivičnom postupku. Problem poligrafskog kadra, prisutan uopšte u svetu, aktuelan je i u našoj zemlji. Institucije za školovanje adekvatnog kadra u našoj zemlji još uvek ne postoji, niti postoji plan koji bi se mogao realizovati u bliskoj budućnosti.
Što se tiče mogućnosti da se poligrafski aparat prevari, u literaturi se mogu sresti različita mišljenja, ali primetno je da se većina priklanja ideji da je poligraf nemoguće prevariti, ili da je ta mogućnost minimalna.
Na kraju treba istaći da je poligrafska tehnika sve više u ekspanziji, a o tome govori i činjenica da se od skora poligraf i kod nas može naći u civilnoj upotrebi.
{{РСР}}
| 