Христологија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
{{Хришћанство}}
'''Христологија''' ({{Јез-грч|Χριστολογία}}) је [[теологија|теолошка]] дисциплина која се бави проучавањем [[Исус Христос|Исуса Христа]], односно [[Бог Син|Бога Сина]]. Појам је настао од [[грчки језик|грчких]] речи χριστός ([[христос|помазаник]]) и λόγος (учење, наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру [[хришћанство|хришћанске]] ''тријадологије'', која се бави проучавањем [[Света Тројица|Свете Тројице]], односно Оца (''патерологија''), Сина (''[[христологија]]'') и Светог духа ([[пнеуматологија]]).
== Историја ==
Христологија се заснива на сведочењу [[Нови завет|Новог завета]] о Исусу Христу, односно Богу Сину. Прва христолошка тумачења појавила су се већ у доба [[рано хришћанство|раног хришћанства]]. Почевши од најранијих времена времена, међу хришћанским теолозима су се појављивала различита мишљења о појединим питањима која се односе на Исуса Христа, што је довело до настанка бројних христолошких расправа и спорова.
Исус Христос, Син и Логос Божији, друго је лице [[Света Тројица|Свете тројице]] за којег [[Никејски симбол вере]] (чл. 2-7) тврди да је рођен пре векова од Оца (''„Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...“''). Ово исповедање вере [[Други васељенски сабор|Никејског васељенског сабора]] ([[Никеја, 325]]) које, насупрот [[Аријанство|аријанској јереси]], сведочи једносушност с Оцем развијено је и појашњено на Трећем, Четвртом и Петом васељенском сабору на којима су оповргнута различита јеретичка учења настала после Никејског сабора а која су порицала било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље у ипостаси Сина. [[Четврти васељенски сабор]] ([[Халкидон, 451]]) усвојио је догму по којој је Исус Христос оваплоћени Син Божји (Јн. 1, 14), истини Бог и истинити човек, једносуштан Богу и невидљив по божанској, а једносуштан нама по људској природи, при чему су ове две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској ипостаси Логоса Божјег: несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. А [[Шести васељенски сабор]] ([[Цариград, 680 - 681]]) потврдио је да Син Божји има две природне воље и енергије - створену и нестворену - сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.
| |||