Антоније Орешковић — разлика између измена

нема резимеа измене
За ''Ваљевски кор(пус)'' (''граничари'') биле су предвиђене војне операције у две колоне:<br />
 
* Прва колона би прешла у Босну код [[Лозница|Лознице]], те би после дизања тамошњих Срба на устанак требалатребало да има бројно стање до 20.000 људи, а наступала би према [[Херцеговина|Херцеговини]], где би се спојила са одредима војводе [[Лука Вукаловић|Луке Л. Вукаловића]] (1823-1873) и са војском [[Књажевина Црна Гора|Књажевине Црне Горе]] (1852-1910).<ref name="autogenerated1954"/>
* Друга колона (''под Орешковићевом командом'') требалатребало је да се креће босанском [[Посавина|Посавином]], да би привукла петроварадинске, [[Нова Градишка|градиштанске]] и [[Славонски Брод|бродске]] граничаре. Ова друга колона требалатребало би по плану да достигне бројну снагу од 10.000 до 15.000 људи, што би им омогућило да продру до [[Бања Лука|Бањалуке]], где би се реорганизовали и наоружали са оружјем (''пушкама''), које би граничарски официри из Градишке и Карловца тајно доставили.<ref name="autogenerated1954"/>
 
 
Интензитет војних активности не би био исти на истоку и на западу, односно док би на истоку преовладавао одбрамбени карактер ангажовања ''Бугарског кора'', на западу је био предвиђен изразито офанзивни начин ангажовања ''Ваљевски кора'', јер би он (''уз помоћ Срба граничара Војне крајине'') требаотребало заузетида заузме (''на јуриш'') [[Нови Град|Босански Нови]], [[Бања Лука|Бањалуку]] и [[Бихаћ]], а одмах после ослобађања [[Травник]]а, морао је ослободити и [[Сарајево]], како је и било предвиђено у Орешковићевом ''„Ратном плану“'' из 1861. године, који је већ у марту 1862. годне одобрио и предложио српској влади (ориг. ''Високо Правительство Србско'') професор [[Атанасије Николић]] (1803-1882), члан Бановог ''„Тајног одбора“'' за српску пропагадну, након чега би влада (''Кнежевине Србије'') прогласила српским [[Војвода|војводом]] Антонија Орешковића.<ref>''„Извештај Александра Вукобратовића за 1864. годину“'' (Београд: ''Архив Српске академије наука и ументности, Историјска збирка Инв. бр. 12577/А-7'')</ref><ref>Недељковић - ''„Пироћанац“'', Милан С.: ''„Белешке, поводом једне »Дипломатске историје«“'' (Београда: ''Државна штампарија Краљевине Србије'', 1896. pp. 30.)</ref><ref>Ђорђевић, Живота: ''„Добровољачки корпус у Ваљеву 1862. године“'' (pp. 27-40), ''Гласник Међуопштинског историјског архива'' № 17 (Ваљево: ''Међуопштински историјски архив'', 1982. pp. 29.)</ref>
 
 
Српски пароброд Делиград (''са три шлепа'') чекао је у Београду на наређење да оде по добровољце и да их потом превезе до [[Брчко]]г.
 
Из Србије је послата преко Карловца у западну Босну чета Срба (''раније одбеглих из Босне''), под командом Јовице Ковачевића<ref>Cotta von Cottendorf, Johann Georg, Freiherr: ''„Zürfei: Von der bosnischen Gränze“'', ''Allgemeine Zeitung'' Nr. 107 (München: ''Allgemeine Zeitung'', Donnerstag 17. April 1862. pp. 7.)</ref>, која је од граничара требалатребало да преузме оружје, а потом да пређе у Босанску крајину, да би подигла устанак.
 
[[Датотека:Giuseppe Garibaldi (1807-1882), was an Italian general.jpg|250п|мини|десно|Опис илустрације:<br />[[Ђузепе Гарибалди]] (1807-1882), италијански генерал и сарадник Антонија В. Орешковића (1829-1906).]]
После успешног почетка устанка на [[Крит]]у (1866-1869), и проблема турске да угуши тај релативно мали устанак (''који је добио дипломатску подршку великих сила''), српска влада је сматрала да и она треба на исти начин да подигне устак у још окупираним српским крајевима (''пре свега у БиХ'').<ref name="autogenerated7">Вучковић, Војислав Ј.: ''„Национално-револуционарна акција Србије у Војној граници“'' (pp. 5-25), ''Зборник Матице српске: Серија друштвених наука'' № 9 (Нови Сад: ''Матица српска'', 1954. pp. 13.)</ref>
 
Устанак у БиХ се по Гарашанину и Орешковићу могао организовати без компромитовања Србије, а устаници би требалитребало да сами поставитипоставе великим силама захтев да се на њих примени исто начело као и за Крићане.<ref>Richard Klemens, Fürst von Metternich-Winneburg (1829-1895) à Friedrich Ferdinand Graf von Beust (1809-1886), Paris le 7 mars 1867. № 14. Österreichisches Staatsarchiv – Wien.</ref>
 
Аустрија се тада уплашила могуће војне реакције Срба, али и евентуалне побуне суседних Хрвата, јер је Хабзбургшка монархија тек изашла из рата и бојала се уласка кнеза Михаила у рат са Турском, што би готово сигурно значило и побуну Војне крајине.