Антоније Орешковић — разлика између измена

* Прва колона би прешла у Босну код [[Лозница|Лознице]], те би после дизања тамошњих Срба на устанак требалатребало да има бројно стање до 20.000 људи, а наступала би према [[Херцеговина|Херцеговини]], где би се спојила са одредима војводе [[Лука Вукаловић|Луке Л. Вукаловића]] (1823-1873) и са војском [[Књажевина Црна Гора|Књажевине Црне Горе]] (1852-1910).<ref name="autogenerated1954"/>

* Друга колона (''под Орешковићевом командом'') требалатребало је да се креће босанском [[Посавина|Посавином]], да би привукла петроварадинске, [[Нова Градишка|градиштанске]] и [[Славонски Брод|бродске]] граничаре. Ова друга колона требалатребало би по плану да достигне бројну снагу од 10.000 до 15.000 људи, што би им омогућило да продру до [[Бања Лука|Бањалуке]], где би се реорганизовали и наоружали са оружјем (''пушкама''), које би граничарски официри из Градишке и Карловца тајно доставили.<ref name="autogenerated1954"/>

Интензитет војних активности не би био исти на истоку и на западу, односно док би на истоку преовладавао одбрамбени карактер ангажовања ''Бугарског кора'', на западу је био предвиђен изразито офанзивни начин ангажовања ''Ваљевски кора'', јер би он (''уз помоћ Срба граничара Војне крајине'') требаотребало заузетида заузме (''на јуриш'') [[Нови Град|Босански Нови]], [[Бања Лука|Бањалуку]] и [[Бихаћ]], а одмах после ослобађања [[Травник]]а, морао је ослободити и [[Сарајево]], како је и било предвиђено у Орешковићевом ''„Ратном плану“'' из 1861. године, који је већ у марту 1862. годне одобрио и предложио српској влади (ориг. ''Високо Правительство Србско'') професор [[Атанасије Николић]] (1803-1882), члан Бановог ''„Тајног одбора“'' за српску пропагадну, након чега би влада (''Кнежевине Србије'') прогласила српским [[Војвода|војводом]] Антонија Орешковића.<ref>''„Извештај Александра Вукобратовића за 1864. годину“'' (Београд: ''Архив Српске академије наука и ументности, Историјска збирка Инв. бр. 12577/А-7'')</ref><ref>Недељковић - ''„Пироћанац“'', Милан С.: ''„Белешке, поводом једне »Дипломатске историје«“'' (Београда: ''Државна штампарија Краљевине Србије'', 1896. pp. 30.)</ref><ref>Ђорђевић, Живота: ''„Добровољачки корпус у Ваљеву 1862. године“'' (pp. 27-40), ''Гласник Међуопштинског историјског архива'' № 17 (Ваљево: ''Међуопштински историјски архив'', 1982. pp. 29.)</ref>

Из Србије је послата преко Карловца у западну Босну чета Срба (''раније одбеглих из Босне''), под командом Јовице Ковачевића<ref>Cotta von Cottendorf, Johann Georg, Freiherr: ''„Zürfei: Von der bosnischen Gränze“'', ''Allgemeine Zeitung'' Nr. 107 (München: ''Allgemeine Zeitung'', Donnerstag 17. April 1862. pp. 7.)</ref>, која је од граничара требалатребало да преузме оружје, а потом да пређе у Босанску крајину, да би подигла устанак.

Устанак у БиХ се по Гарашанину и Орешковићу могао организовати без компромитовања Србије, а устаници би требалитребало да сами поставитипоставе великим силама захтев да се на њих примени исто начело као и за Крићане.<ref>Richard Klemens, Fürst von Metternich-Winneburg (1829-1895) à Friedrich Ferdinand Graf von Beust (1809-1886), Paris le 7 mars 1867. № 14. Österreichisches Staatsarchiv – Wien.</ref>