Манастир Марча — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 24:
Након Симеонове смрти [[1630]]. године на његово место постављен је марчански игуман Максим Предојевић (1630-1642). Максим је остао упамћен по бескомпромсној борби за одбрану [[Православље|православља]] и народних права српских [[крајишник]]а.
Њега је наследио његов сродник Гаврило Предојевић (1642-1644). У његово време долази нова група калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански [[архимандрит]], а од [[1684]]. године и [[епископ]]. Под његовим вођством започета је градња манастирског храма почетком маја [[1654]]. године.
Владику Саву наследио је Гаврило Мијакић (1663-1670). После његове смрти, у Марчу је силом доведен [[гркокатолицизам|унијат]] Павле Зорчић. [[Леополд I, цар Светог римског царства|Цар Леополд]] је 28. фебруара [[1671]]. именовао Зорчића за марчанског епископа. Марчански монаси су протестовали не желећи да прихвате унијатског епископа, због чега су били утамничени. Маја [[1672]]. године марчански калуђери су оковани одведени у ропство на [[Малта|Малту]]. На њихово место Зорчић је у Марчу довео унијатске монахе.
После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Унијатско монаштво се временом осипало, тако да је [[1732]]. године комисија која је обишла све парохијске центре у Генералату утврдила да је у читавом генералату остало само тројица монаха и њихов епископ у Марчи. После овога Срби су [[1735]]. године поново добили православног епископа који је немајући резиденције своје седиште пренео у [[Северин]], захтевајући повратак Марче.
Ред 33:
Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код [[Крижевци (Хрватска)|Крижеваца]]. Након буне царска комисија која је требало да испита узроке побуне 1737. предаје манастир Марчу српском епископу [[Симеон Филиповић|Симеону Филиповићу]].
Царском заповешћу 3. децембра [[1738]]. године Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Као последица ове одлуке 28. јуна [[1739]]. године манастир Марча је запаљен, при чему је изгорела црква и све монашке келије. Паљевина је била дело харамбаше Томашевића.<ref>Милан Радека: "Горња Крајина III Карловачко владичанство", Загреб 1975. године</ref> Пре паљења изнете су из манастира, народне привилегије, архива и богослужбене ствари и књиге и пренете у Северин, а богослужбене ствари и књиге у [[Манастир Лепавина|манастир Лепавину]].
За време игумана Методија [[1740]]. године почиње обнова манастира. Његови наследници игуман Григорије и игуман Ђорђе Петровић завршавају обнову до [[1747]]. године.
На пожупском сабору [[1741]]. године на захтев хрватског племства донесен је 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у [[Копривница|Копривницу]] у тамницу где је и умро 16. марта [[1743]]. године.
Марчански калуђери склонили су се у манастир Лепавину где су пренели већину црквених књиге и ствари. На њихово место поново су доведени унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника.
Кад је у [[Беч]]у примљен извештај о одузимању Марче, царица [[Марија Терезија]] је 26. септембра [[1753]]. године одредила да осморица изгнаних калуђера пређу у [[Манастир Плашки|манастире Плашки]] и [[Манастир Гомирје|Гомирје]]. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира, а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Царица је 5. новембра [[1753]]. године обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама.
[[1754]]. године издат је нови закон о [[Војна крајина|Крајини]] који је уништио сваки траг о привилегијама што је иницирало Северинску буну [[1755]]. године. Након што је буна угушена на народном збору у Северину [[1755]]. Срби донесе одлуку да се одричу Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици молба да се из Марче протерају унијати и да се манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. [[1755]]. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу.
| |||