Светлост (оптика) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 23:
Много пре него што је оптика постала наука, људи су покушавали да одгонетну шта је светлост, и на који начин је повезана са оним што видимо. У трећем [[Век|веку]] пре [[нова ера|нове ере]], грчки математичар [[Еуклид|Еуклид Александријски]] је дошао до идеје зрака: сматрао је да је светлост сачињена од зрака које око производи и усмерава на предмете, од којих се они одбијају и враћају у око, стварајући у њему слику предмета. Почетком 11-ог века, арапски [[математичар]], [[астроном]] и [[физичар]] [[Ал-Хајтам]] (Абу Али Хасан Ибн ал-Хајтам, или ал-Хајсам, такође познат под латиничним именом Alhazen), често зван први [[научник]] модерног доба, установљава да светлост настаје ван ока. Он поставља основе оптике као науке установљавајући у процесу прве научне појмове и својства светлости као оптичке појаве: појам [[оптички склоп|оптичког зрака]], промену брзине кретања у различитим срединама, одбијање и преламање, најранији облик [[Фермаов принцип|Фермаовог принципа]] (Pierre de Fermat, 1607-1665), и друге.
 
У 17-ом веку (1638) [[Галилеј]] први покушава да измери брзину простирања светлости, неуспешно. [[Декарт]], као и већина научника тог доба, веровао је да се светлост простире тренутно, тј. да је брзина светлости безгранична. У 1676-ој, дански астроном Ромер (Ole Rømer, 1644–1710) посматрањем [[Јупитер]]ових месеца са [[Земља|Земљине]] највеће и најмање удаљености, процењује да је брзина светлости око 220.000 [[километар]]а у [[секунда|секунди]], што је исправвљеноисправљено на близу тачне вредности Брадлијевим (James Bradley, 1693-1762) открићем [[астрономска аберација|астрономске аберације]].
 
О самој природи светлости се, крајем 17. и почетком 18. века јављају две [[теорија|теорије]]: једна која сматра да је она честичне природе, чији је најпознатији поборник [[Ајзак Њутн]], и друга, чији је најпознатији заступник био [[Кристијан Хајгенс]], која сматра да је светлост таласне природе. Јангово (Тhomas Young, 1773 – 1829) откриће укрштања светлости (интерференције, [[Енглески језик|енг.]] ''interference of light'') у 1801-ој, праћено открићем поларизације светлости од стране Малуса (Étienne-Louis Malus, 1775 –1812) у 1809-тој, [[Ogisten Žan Frenel|Френеловом]] математичком обрадом одвајања ([[дифракција|дифракције]]) светлости и, најзад, [[Џејмс Клерк Максвел|Максвелова]] теорија електромагнетног таласа 1865-те, поставили су чврсте темеље схватању да је светлост таласне природе. Међутим, таласном природом светлости није се могао објаснити [[фотоелектрични ефекат]] који је открио [[Хајнрих Рудолф Херц|Херц]] 1885-те. Објашњење је, полазећи од [[Макс Планк|Планкове]] претпоставке да светлост може да се понаша као да је састављена од честица (фотона), 1905-те дао [[Ајнштајн]]. Од тада је прихваћено да је природа светлости двострука: таласна и честична.