Јустинијан I — разлика између измена

Тешкоће у којим се налази [[Византијско царство|Источно царство]] одражавају се и на Западно где се јављају побуне. У Италији енергични краљ [[Тотила]] поново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим, између [[542]]. и [[547]]. године. Велизаров наследник [[Нарзес]], коме Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, стао је на пут Тотили (552). После пораза и смрти [[Теја]] (552), Византији се враћа опустошена ослабљена земља, унапред предодређена за деобе. У Африци само благодарећи енергији гувернера Јована Троглите, угушена је побуна [[Бербери|Бербера]] (546—548).

 

Као велики обновитељ старе моћи [[Римско царство|Римског царства]], али у [[Хришћанство|хришћанском]] духу и као изузетан хришћански владар, Јустинијан је настојао свим силама да одржи политику и духовну кохезију Царства, које је обухватало различите народе. Посебно се старао о [[Црква|Цркви]] и [[Православље|православној]] вери, а потискивао је многобоштво, сујеверје, [[јерес]]и и расколе. Старање о вери примећује се и у његовој огромној законодавној делатности, посебно у његовим ''Новелама'' (Новим законима) и ''Кодексу'' којима уређује и црквени живот: [[епископ]]е и епископије, [[манастир]]е и манастирски живот, донације и управљање црквеном имовином.