Музеј кнеза Павла — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 1 извора и означавам 2 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
м Поправљене везе: Кенет Кларк → Кенет Кларк (историчар уметности) |
||
Ред 22:
Љубитељ уметности и школовани историчар уметности (студирао је на [[Универзитет Оксфорд|Оксфорду]] класичне науке, са филизофијом и историјом уметности), [[павле Карађорђевић|кнез Павле Карађорђевић]] ([[Санкт Петербург]], 15/[[27. април]] [[1893]] — [[Париз]], [[14. септембар]] [[1976]]) имао је јасну визују о разлозима и циљевима оснивања првог Музеја савреме уметности у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] [[1929]]. године који ће касније постати Музеј са његовим именом.
Страст за колекционирањем уметничких дела, уз личну и државничку потребу да Србију и Југославију уведе у ред просвећених и надасве културних европских држава, усмерила је у једном тренутку кнеза Павла да почне да разишља да од већег дела своје приватне збирке направи једну јавну колекцију доступну домађој и светској публици. Тада се код њега јавила и идеја о формирању једног музеја. Убрзо је [[1929]]. године то постао Музеј савремене уметности, а потом, [[1935]]. и Музеј који је добио његово име. Ово је заправо чест случај међу европском аристрократијом и светским индустријалцима и магнатима који су од својих личних збирки стварали велике музеје, данас надалеко чувене, попут [[Гугенхајм (Алзас)|Гугенхајмовог]] или [[узеј савремене уметности у Њујорку|Музеја савремене уметности у Њујорку]] (у коме је основ колекција [[Рокфелери|породице Рокфелер]]) итд. Кнез Павле је у овој намери имао и неколико великих предности. Најпре је и сам био зналац уметности с обзиром да је био историчар уметности по образовању. Затим, имао је широки круг пријатеља и консултаната који су му помагали у колекционирању, на пример, сер [[Кенет Кларк (историчар уметности)|Кенет Кларк]], [[Бернард Беренсон]], сер [[Џозеф Давин]] итд, истовремено и великих познавалаца уметности, али и вештих трговаца уметнинама. Најзад, у Београду му је десна рука у овој намери био др Милан Кашанин, дугогодишњи поуздани пријатељ, изванредни зналац уметности, напокон и посвећени директор кнежевих музеја - Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла. Снажни кнежеви фолантропски пориви изгледа да су успешно компензовали, делом и супституисали његове тешке обавезе Краљевског Намесника, посебно у све драматичнијим унутрашњим и спољнополитичким приликама како се приближавао [[Други светски рат]].
Наслеђивањем, поклонима и аквизицијама кнез Павле је најпре делеко од увида јавности стварао колекцију која је потенцијално постајала једна од најрепрезенативнијих, не само у локалним оквирима. Када је она постала јавна, показало се да су његов укус и његово знање и сами за себе били сасвим довољни да та збирка када је постављена и отворена за јавност привуче пажњу не само неочековано великог броја домаће и стране лаичке публике, већ и стручних кругова који су схватили да се без неких њених, најрепрезентативнијих радова које је садржала, не могу правити велике преегледне изложбе неких од водећих уметника у њиховим епохама. Професионална, али и лична сатисфакција њеног аутора, кнеза Павла, тиме је морала бити потпуно задовољена. Бели двор, заправо Музеја кнеза Павла, постао је место ходочашћа бројних познавалаца уметности који су ту могли да употпуне своја знања о појединим светским уметницима. На културној мапи Европе, Београд се у то време уписао јој једним податком. Независно од политичке улоге коју му је дала историја, кнез Павле Карађорђевић се овим Музејем трајно уписао у културну историју Србије и Европе која је постала једна од најзнаменитијих установа уметности које су стваране током [[20. век]]а.
| |||