Пајсије Хиландарац — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 24:
Он је аутор ''Историје словенобугарске'' (1762), у основи прве бугарске историје, од потопа и старозаветних прича до [[Константин Шишман|Константина Шишмана]], господара [[Ћустендил|Велбужда]], који је прихватио турско вазалство. У поглављу „О словенским учитељима“ даје прву словенску културну историју. За своју историју, надахнуту духом препорода, Пајсије Хиландарац се користио домаћим изворима, ''Краљевством Словена'' [[Мавро Орбин|Мавра Орбинија]], Црквеним годишњацима од Христовог рођења до 1198. године [[Цезар Барони|Цезара Баронија]] и ''Стематографијом'' [[Христофор Жефаровић|Христифора Жефаровића]].
Пајсије Хиландарски, монах "бугарског порекла" писао је своју књигу под великим утицајем [[Јован Рајић|Јована Рајића]], "првог српског историчара". Архимандрит ковиљски Рајић је прикупљајући грађу за своје чувено дело "Историја разних словенских народа..." дошао у лето 1758. године на Свету Гору. Провео је два месеца истражујући по манастирима [[
По српском књижевнику и дипломати Иванићу, Пајсије Хиландарац је био "Србин из Самокова", а не [[Бугари]]н. Као хиландарски калуђер ишао је у Русију, где је "дошао до сазнања да је Бугарин".<ref>Иван Иванић: "Из црквене историје Срба у Турској", Београд 1902. године</ref> Паисии, међутим, никада не успева да посети Русију.<ref>Вера Иванова Бойчева, Св. Паисий Хилендарски и новобългарското образование, Юриспрес, 2002, стр. 41.</ref>
|