Ледено доба — разлика између измена

Најпотпунију теорију, која је последњих година добија све снажнију подршку у мерењима изотопског састава геолошког материјала изложио је [[Милутин Миланковић]] [[1920]]., тада професор примењене математике на Београдском универзитету. Према тој теорији до појаве ледених доба долази због прецесије Земље због чега се угао осе ротације Земље незнатно мења у односу на раван њене орбите око Сунца. Због мале промене угла мења се и осунчаност Земљине површине те лета периодично постају мало хладнија, за степен два, а зиме исто толико топлије. На географској ширини од 60 степени то је довољно да се зимски снегови преко лета потпуно не истопе, а исто тако да у незнатно топлијим зимама буде више падавина. Кумулативни ефекат је да се снегови са врхова планина полако спуштају у долине и временом потпуно покрију велики део умереног климатског појаса. Нормално, појава је много сложенија јер се истовремено са прецесиојом Земље незнатно мења и њена орбита око Сунца па опажена периодичност појаве ледених доба није тако једноставна. Величина „Миланковићевог ефекта“ зависи и од разлике између највећег и најмањег растојања Земље од Сунца. Године 1999. показано је да варијација [[Табела изотопа (подељена)|изотопског састава]] [[кисеоник]]а у седиментима на дну океана заиста следи Миланковићева предвиђања (-{Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285,. ppстр. 564, 23 July 1999}- 1999).