Википедија

Велики раскол — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 29:
Непосредан повод за избијање раскола биле су расправе и спорови о разним обредним питањима, као што су питање о употреби бесквасног хлеба у богослужењу и питање о суботњем посту. Ове западне обичаје источни хришћани нису прихватали и називали су их „латинскима“ још од времена патријарха [[Фотије I|Фотија I]]. Римска црква је са своје стране замерала цариградским патријарсма због употребе наслова „екуменски патријарх“, који је ушао у употребу након [[Четврти васељенски сабор|Халкидонског сабора]] 451. године. Поменути наслов је означавао посебан положај цариградског патријарха, чије се седиште налазило у царској престоници, али Римска црква није желела да се помири са растућим утицајем Цариградске патријашије, што је довело до постепеног погоршавања у односима између Рима и Цариграда.
 
Године [[1052]]. патријарх [[Михаило Керуларије]] је одлучио да затвори латинске храмове у [[Цариград|Цариграду]]у, првенствено због тога што је у њима употребљаван [[азима|бесквасни хлеб]] у [[Евхаристија|евхаристији]]. Године [[1053]], на позив византијског цара [[Константин IX Мономах|Константина Мономаха]] (1042—1055), римски папа [[Папа Лав IX|Леон IX]] је одлучио да у Цариград упути трочлану делегацију коју су чинили: кардинал [[Хумберт од Силва Кандиде]], кардинал [[Папа Стефан IX|Фридрих Лоренски]] и [[Амалфи|амалфијски]] надбискуп Петар. Папски легати су у Цариград пристигли у пролеће 1054. године. Њихова мисија је имала два аспекта, политички и црквени. Први аспект је подразумевао преговоре са царем у циљу склапања савеза против Нормана у јужној Италији. Насупрот политичким преговорима, који су започети успешно, преговори о црквеним питањима су застали већ на самом почетку. Папски легати су од својих грчких домаћина захтевали беспоговорну послушност, због чега је њихов први (и једини) сусрет са патријархом Михаилом Керуларијем прекинут већ на самом почетку, тако да до непосредних преговора није ни дошло. Легати су отворено затражили од цариградског патријарха и других грчких архијереја да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. У тој ситуацији, папски легати су без додатних консултација са Римом одлучили да саставе посебну повељу о [[изопштење|изопштењу]], односно екскомуникацији [[Цариградска патријаршија|цариградског]] патријарха [[Михаило Керуларије|Михаила Керуларија]] и [[Охридска архиепископија|охридског]] архиепископа Леона. Поменуту повељу су [[16. јул]]а 1054. године положили на олтар храма [[Аја Софија|Свете Софије]].{{sfn|Острогорски|1969|p=319-320}}{{sfn|Пузовић|2008б|p=147-163}} У самом тексту своје повеље, легати су дословно оптужили патријарха Михаила да је из Симбола вере "избрисао" став о исхођењу [[Свети дух|Светог духа]] "и од Сина",(lat. ''charta excommunicationis''),{{sfn|Mansi|1774|p=676-679}} што се односило на западни уметак [[Филиокве]].{{sfn|Siecienski|2009|p=114}} Ова оптужба је била потпуно неоснована, пошто уметак ''Filioque'' никада није био саставни део изворног Симбола вере.
 
Такво поступање римских легата је оставло мучан утисак у Цариграду, услед чега је патријарх Михаило одмах сазвао сабор, који је одржан већ 20. јула.{{sfn|Mansi|1774|p=811-822}}{{sfn|Пузовић|2008б|p=147-163}} На овом сабору је донета једногласна одлука да се поступци папских легата у потпуности одбаце и саборно осуде,{{sfn|Siecienski|2009|p=114-115}} а на саме легате је бачена [[анатема]]. Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму [[Аја Софија|Свете Софије]]. Убрзо потом, патријарх Михаило је добио подршку и од тадашњег [[Антиохијска православна патријаршија|антиохијског]] патријарха Петра.{{sfn|Siecienski|2009|p=115-116}}
Ред 100:
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Матић|editor-first=Златко|title=Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема|year=2012|location=Пожаревац|publisher=Епархија браничевска}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Nichols|first=Aidan|year=2010|title=Rome and the Eastern Churches: a study in schism| publisher = Ignatius Press|url=https://books.google.com/books?id=Hje62q52XNsC}}
* {{Cite book|ref=harv|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|editor-last1=Поповић|editor-first1=Радомир В.|editor-link1=Радомир В. Поповић|editor-last2=Перовић|editor-first2=Давид|editor-link2=Давид Перовић|title=950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион|year=2005|location=Београд|publisher=Православни богословски факултет|url=https://books.google.com/books?id=4OwkAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|chapter=Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)|title=Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења|year=2007|edition=2. допуњено|location=Београд|publisher=Досије|pages=331-336}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Велики_раскол”