Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Филм: Измена ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
м Разне исправке |
||
Ред 1:
{{Композитор
| име=Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина
| слика = Giovanni Pierluigi da Palestrina.jpg
| величина =
| опис_слике='''Ђовани да Палестрина'''
| пуно_име=
| датум_рођења
| место_рођења = [[Палестрина]]
| држава_рођења = [[Папска држава]]
Ред 22:
|}}
'''Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина''' ({{јез-ита|Giovanni Pierluigi da Palestrina}}; 3. фебруар [[1525]]. или 2. фебруар [[1526]]. [[Палестрина]] код [[Рим]]а — [[2. фебруар]] [[1594]]. [[Рим]])<ref>A eulogy gives his age as 68, and on that basis Grove gives a birthdate "almost certainly between 3 February 1525 and 2 February 1526" (''The New Grove Dictionary of Music and Musicians'', 2nd ed., s.v. "Palestrina, Giovanni Pierluigi da" by Lewis Lockwood, Noel O'Regan, and Jessie Ann Owens).</ref> је био [[Италија|италијански]] рани [[Ренесансна музика|ренесансни]] композитор црквене музике и музички иноватор. Живео је у време католичке [[контрареформација|противреформације]]. Имао је веома велики утицај на развој [[католичка црква|римокатоличке]] црквене музике, а његово дело се сматра врхунцем уметности ренесансне [[Полифонија|полифоније]].<ref name=Roche>Jerome Roche, ''Palestrina'' (Oxford Studies of Composers, 7; New York: Oxford University Press). {{page|
Установио је следећа правила компоновања:
Ред 30:
* [[Дисонанца|Дисонанце]] могу бити присутне у ненаглашеном делу такта, а ако су у наглашеном делу, морају одмах бити разрешене
Палестрина је произвео стотине композиција, укључујући 105 [[миса]], 68 [[оферторијум]]а, најмање 140 [[мадригал]]а и више од 300 [[мотет]]а. Поред тога, написао је најмање 72 [[химна|химни]], 35 [[магнификат]]а, 11 [[литанија]], и четири или пет сетова [[Lamentations of Jeremiah the Prophet|нарицаљки]].<ref name=Roche/> Мелодија ''Глорија'' из Палестрининог -{''Magnificat Tertii Toni''}- (1591) данас се широко користи у мелодији химне васкрсења, ''Победа'' (-{''The Strife Is O'er''}-).<ref>{{Cite book
Његов однос према мадригалима био је донекле загонетан: док се у предговору његовој колекцији -{''Canticum canticorum''}- (Песма над песмама) монета (1584) он одрекао постављања необичних текстова, само две године касније он се вратио да објави Књигу -{II}- својих секуларних мадригала (неке од њих су међу најфинијим композицијама у том медију).<ref name=Roche/> Објавио је само две колекције мадригала са световним текстовима, један у 1555, а други 1586. године.<ref name=Roche/> Друге две колекције су били духовни мадригали, жанр који су волели заговорници противреформације.<ref name=Roche/>
Ред 43:
[[Датотека:Giovanni Palestrina and Pope Julius III.jpg|thumb|250px|десно|Прочеље првог мисала Ђованија Пјерлуиђија да Палестрине, на којем он представља [[Папа Јулије III|папи Јулију -{III}-]] свој први рад посвећен њему.]]
Године [[1551]]. вратио се у Рим где је преузео прво од својих папских именовања, као музички директор (-{''maestro di cappella''}-) [[хор]]а Јулијанске Капеле (-{''Cappella Giulia''}-) при [[Базилика Светог Петра|Базилици светог Петра]]. Ту је компоновао и своју прву књигу црквених [[миса]] 1554. године, која је била посвећена папи Јулију -{III}- у знак захвалности за његову новчану подршку. Наредне године био је унапређен у певача „''Понтифског хора.''” Ипак, он није занемарио ни секуларну страну његове уметности, те је 1555. године објавио своју прву књигу мадригала (секуларне и духовне вишегласне песме). Међутим, у време када је блажи режим Јулије -{III}- замењен оштријом дисциплином [[Папа Павле IV|папе Павла -{IV}-]]. Одлуком новог папе било је забрањено ожењеним мушкарцима да служе у папском хору. Палестрина је заједно са двојицом својих колега добио малу пензију као надокнаду због њиховог отпуштања са посла.<ref name="britannica"/> Убрзо након тога постао је хоровођа у [[Базилика светог Ивана Латеранског|Базилици светог Ивана Латеранског]] (посао који је раније радио [[Orlando di Lasso|Орландо ди Ласо]]). Период [[1560e|1560-
Године 1568. због ниске [[Новац|новчане]] надокнаде и његове жеље да остане у Риму Палестрина је одбио понуду да постане капелмајстор за [[Максимилијан II, цар Светог римског царства|Максимилијана -{II}-, цара Светог римског царства]] у [[Беч]]у. Након смрти композитора Ђованија Анимучија 1571. године који је био музички директор у Ватикану од 1555. године, Палестрина је био позван да се врати на своје старо радно место као музички директор Јулијанског хора у Ватиканској базилици. Вратио се и одмах наставио са својим успешним композиторским деловањем, а добио је више пута и повећање плате. Како му је расла композиторска слава [[1578]]. године као признање његовог положаја најславнијег римског музичара добио је звање магистра музике у Ватиканској базилици.<ref name="britannica"/> Ово његово последње професионално именовање је било дугог мандата од 1571-1594 као главни одговорни за музичке активности у Капели Јулија при Базилици светог Петра. Осим тога, обављао је самостални музички рад за најмање 12 других римских цркава и институција, те је био успешан у пословању са крзном у власништву његове друге жене, а улагао је и у тадашње тржиште римским некретнинама.<ref name="AM"/>
Низ епидемија [[Куга|куге]] које су захватиле централну Италију током касних [[1570-е|1570-
== Музичка баштина и стил ==
Ред 65:
== Репутација ==
Палестрина је био познат у своје време, и ако се ишта, његова репутација је порасла након његове смрти. Конзервативна музика римске школе наставила је да се пише у свом стилу (који је у 17. веку постао познат као -{''[[prima pratica]]''}-) од стране његових ученика као што су [[Ђовани Марија Нанино]], [[Руђеро Ђованели]], [[Арканђело Кривели]], [[Теофило Гаргари]], [[Франческо Сорјано]], и [[Грегорио Алегри]]. Исто се тако сматра да је [[Салваторе Сачо]] био ученик Палестрине, као и [[Ђовани Драгони]], који је касније постао хорски мајстор у цркви Светог Ђованија у Латерану.<ref name=Pyne>Zoe Kendrick Pyne, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'' (London: Bodley Head, 1922).</ref> Касних 1750-
Знатна истраживања Палестрине су спроведена током 19. века, у чему је предњачио [[Ђузепе Бајни]], који је објавио монографију 1828. године којом је учинио Палестрину поново познатим и ојачао већ постојећу легенду да је он био „Спаситељ црквене музике” током реформи [[Тридентски сабор|Тридентског сабора]].<ref name=Garrat>James Garrat, ''Palestrina and the German Romantic Imagination'' (New York: Cambridge University Press, 2002).</ref> Ипак, у овој монографији доминантна је склоност обожавања хероја типична за 19. век и ово је до данас остало везано за композитора у некој мери. [[Hans Pfitzner|Ханс Пфицнерова]] опера [[Палестрина (опера)|Палестрина]] показује тај став на његовом врхунцу.<ref name=Garrat/><ref name=Bokina>John Bokina, ''Opera and Politics'' (New York: Yale University Press) (1997). стр. 129.–131.</ref>
Ред 98:
== Литература ==
{{refbegin|30em}}
* {{Cite book|
* Article "Palestrina, Giovanni Pierluigi da", in: ''The New Grove Dictionary of Music and Musicians'', ed. Stanley Sadie. 20 vol. London, Macmillan Publishers Ltd. {{page|
* {{Cite book|
* Coates, Henry, ''Palestrina''. J. M. Dent & Sons, London, 1938. (An early entry in the ''Master Musicians'' series, and, like other books in that series, combines biographical data with musicological commentary.)
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* Haigh, Andrew C. "Modal Harmony in the Music of Palestrina", in the [[festschrift]] ''Essays on Music: In Honor of Archibald Thompson Davison''. Harvard University Press. (1957). стр. 111.–120.
* [[Knud Jeppesen|Jeppesen, Knud]], ''The Style of Palestrina and the Dissonance''. 2nd ed., London, 1946. (An exhaustive study of his contrapuntal technique.)
* {{Cite book|
* [[Lewis Lockwood]], Noel O'Regan, Jessie Ann Owens: "Palestrina, Giovanni Pierluigi da". Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 7 July 2007), [http://www.grovemusic.com (subscription access)]
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* Motte, Diether de la, ''Kontrapunkt''. 1981 Bärenreiter-Verlag, Kassel.
* Pyne, Zoe Kendrick, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'', Bodley Head, London, 1922.
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* {{Cite book|
* Swindale, Owen, ''Polyphonic Composition'', Oxford University Press, 1962. (Out of print, no ISBN available.)
{{refend}}
Ред 134:
* -{''Palestrina, princeps musicae'' – Film by Georg Brintrup (2009) ([http://www.imdb.com/title/tt1611965/ IMDb])}-
* {{Wikisource-inline| list =
** {{Cite AmCyc|
** {{Cite EB1911|
** {{Cite encyclopedia|
** {{Cite CE1913|
}}
|