Википедија

Велики раскол — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Ред 4:
{{leftlegend|darkorange|Католичка црква}}]]
 
'''Велики раскол''' или '''велика шизма''' ({{Јез-грч|σχισμα}}, {{Јез-лат|schisma}} —= ''раскол„раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма''шизма“) означава највећи [[раскол]] у историји [[хришћанство|хришћанства]], који је отпочео [[1054]]. године прекидом [[Литургија|литургијске]] заједнице између [[Католичка црква|Римокатоличке цркве]] и [[Православна црква|Православне цркве]].{{sfn|Острогорски|1969|p=319-320}} До раскола је дошло након низа претходних спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни [[теологија|теолошки]], односно [[догматика|догматски]] спор вођен је поводом западног учења о ''двоструком'' исхођењу [[Свети дух|Светог духа]] од Оца и Сина. Ово неправилно учење је на западу довело до уметања израза [[Филиокве]] ([[Латински језик|лат.]] ''-{Filioque}-'') у [[Никејско-цариградски симбол вере]]. Поменуте неправилности нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни [[еклисиологија|еклисиолошки]] спор вођен је поводом нарушавања начела [[црквена саборност|црквене саборности]] од стране помесне Римске цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.
 
Раскол је наступио [[16. јул]]а 1054. године, када су тројица легата римског папе [[Папа Лав IX|Леона IX]] након доласка у [[Цариград]] одлучили да екскомуницирају [[Цариградска патријаршија|цариградског]] патријарха [[Михаило Керуларије|Михаила Керуларија]] и [[Охридска архиепископија|охридског]] архиепископа Леона.{{sfn|Mansi|1774|p=676-679}}{{sfn|Острогорски|1969|p=319-320}}{{sfn|Пузовић|2008б|p=147-163}} Легати су претходно затражили од патријарха и архиепископа да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. Правна ваљаност екскомуникације која је изречена 16. јула показала се као упитна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености, пошто је папа Леон IX умро још 19. априла, а његов наследник је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године.
Ред 14:
== Предисторија раскола ==
{{main|Свети дух|Филиокве|Трећи сабор у Толеду}}
Велики раскол има дугу и сложену предисторију. У области [[догматика|догматских]] разлика, расколу је највише допринеле разлике у области [[пнеуматологија|пнеуматологије]] (учење о Светом духу). На хришћанском истоку, доследно је поштовано слово [[Нови завет|Новог завета]], односно [[Јеванђеље по Јовану|Јеванђеља по Јовану]] које изричито и дословно сведочи (Јн. 15:26) да Свети дух исходи ([[грчкиГрчки језик|гргрч.]]. -{εκπορευσις}-, [[латинскиЛатински језик|лат.]]. ''-{processio}-'') од Оца, што је потом уврштено и у осми члан [[Никејско-цариградски симбол вере|Никејско-цариградског симбола вере]] (381). Међутим, током потоњих времена, на хришћанском западу су се појавила и нека другачија учења. Поједини западни теолози су поводом односа између [[Света Тројица|Свете Тројице]] почели да тврде како Свети дух исходи не само од Оца, већ ''”и„и од Сина”''Сина“, чиме је створено учење о ''двоструком'' исхођењу Светог духа. Прихватање и озваничење овог учења на хришћанском Западу озваничено је путем уметања израза [[Филиокве]] (лат. ''Filioque'') у Симбол вере. Отуда је учење о ''двоструком'' исхођењу Светог духа названо ''двоисходно'' или ''филиоквистичко''.
 
Прво озваничење учења о ''двоструком'' исхођењу Светог Духа извршено је 589. године у [[Визиготско краљевство|Визиготској краљевини]], на [[Сабор у Толеду (589)|Трећем толедском сабору]]. Трећи канон овог сабора садржао је учење о ''двоструком'' исхођењу Светог духа од Оца и Сина, а истим каноном је бачена и [[анатема]] на све хришћане који не исповедају ''двоисходност''.{{sfn|Martínez-Díez|Rodriguez|1992|p=79}} Тиме је први пут у историји изречена званична осуда за неприхватање нове догме о ''двоструком'' исхођењу, што је непосредно погађало правоверне хришћане, који су према слову [[Нови завет|Новог завета]] и [[Никејско-цариградски симбол вере|Никејско-цариградског симбола вере]] исповедали исхођење Светог духа од Оца. Настојећи да Симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, заговорници ''двоструког'' исхођења су одлучили да у осми члан уметну израз ''[[Филиокве|Filioque]]'', чиме су прекршене одлуке [[васељенски сабори|васељенских сабора]] о неповредивости Симбола вере. Уметањем помеутог израза, створен је нови, ''Толедски симбол вере'', чиме је извршена додатна афирмација учења о ''двоструком'' исхођењу Светог духа.{{sfn|Siecienski|2009|p=68-69}}
 
Ова новина је убрзо почела да се шири и изван граница Визиготске краљевине, а временом се одомаћила и у [[Франачка држава|Франачкој краљевини]].{{sfn|Siecienski|2009|p=93-94}} У намери да озваничи учење о ''двоструком'' исхођењу Светог духа, цар [[Карло Велики]] је [[809]]. године сазвао сабор у [[Ахен]]у, на коме је потврђено уметање израза ”и„и од Сина”Сина“ (''Filioque'') у Симбол вере. Са сабора је потом упућено изасланство у Рим, код тадашњег папе [[папа Лав III|Леона III]], са молбом за додатну потврду уметка. Међутим, Римска црква је у то време још увек поштовала изворни [[Никејско-цариградски симбол вере]], тако да папа није дао сагласност за усвајање израза ''Filioque'', већ је наредио да се изворни Симбол вере (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, те да се исте поставе у Риму као трајно сведочанство о исправном облику Симбола вере.{{sfn|Siecienski|2009|p=98-100}}
 
Упркос таквом ставу Римске цркве, учење о ''двоструком'' исхођењу Светог духа је заједно са уметком ''Filioque'' наставило да се шири међу западним хришћанима. Први корак ка отвореном расколу начињен је [[863]]. године, када је римски [[папа Никола I]] покушао да свргне цариградског патријарха [[Фотије I|Фотија]],{{sfn|Острогорски|1969|p=224}} који је на то одговорио сазивањем [[Цариградски сабор (867)|Цариградског сабора]] ([[867]]) на којем је осуђено западо учење о ''двоструком'' исхођењу [[Свети дух|Светог духа]], оличено у изразу [[Филиокве]] који је на западу био уметнут у [[Никејско-цариградски симбол вере]].{{sfn|Острогорски|1969|p=228-229}} Потом је дошло до преокрета на новом Цариградском сабору, који је одржан током [[869]]. и [[870]]. године, и том приликом је свргнут патријарх Фотије.{{sfn|Острогорски|1969|p=231-232}} Међутим, следећи [[Цариградски сабор (879-880)|Цариградски сабор]], који је одржан током [[879]]. и [[880]]. године, потврдио је Фотија као патријарха и осудио је сваки покушај промене Симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. На овом сабору учествовали су и легати Римске цркве, а саборске одлуке је потврдио и тадашњи римски [[папа Јован VIII]].{{sfn|Острогорски|1969|p=235}}
Ред 29:
Непосредан повод за избијање раскола биле су расправе и спорови о разним обредним питањима, као што су питање о употреби бесквасног хлеба у богослужењу и питање о суботњем посту. Ове западне обичаје источни хришћани нису прихватали и називали су их „латинскима“ још од времена патријарха [[Фотије I|Фотија I]]. Римска црква је са своје стране замерала цариградским патријарсма због употребе наслова „екуменски патријарх“, који је ушао у употребу након [[Четврти васељенски сабор|Халкидонског сабора]] 451. године. Поменути наслов је означавао посебан положај цариградског патријарха, чије се седиште налазило у царској престоници, али Римска црква није желела да се помири са растућим утицајем Цариградске патријашије, што је довело до постепеног погоршавања у односима између Рима и Цариграда.
 
Године [[1052]]. патријарх [[Михаило Керуларије]] је одлучио да затвори латинске храмове у [[Цариград]]у, првенствено због тога што је у њима употребљаван [[азима|бесквасни хлеб]] у [[Евхаристија|евхаристији]]. Године [[1053]], на позив византијског цара [[Константин IX Мономах|Константина Мономаха]] (1042—1055), римски папа [[Папа Лав IX|Леон IX]] је одлучио да у Цариград упути трочлану делегацију коју су чинили: кардинал [[Хумберт од Силва Кандиде]], кардинал [[Папа Стефан IX|Фридрих Лоренски]] и [[Амалфи|амалфијски]] надбискуп Петар. Папски легати су у Цариград пристигли у пролеће 1054. године. Њихова мисија је имала два аспекта, политички и црквени. Први аспект је подразумевао преговоре са царем у циљу склапања савеза против Нормана у јужној Италији. Насупрот политичким преговорима, који су започети успешно, преговори о црквеним питањима су застали већ на самом почетку. Папски легати су од својих грчких домаћина захтевали беспоговорну послушност, због чега је њихов први (и једини) сусрет са патријархом Михаилом Керуларијем прекинут већ на самом почетку, тако да до непосредних преговора није ни дошло. Легати су отворено затражили од цариградског патријарха и других грчких архијереја да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. У тој ситуацији, папски легати су без додатних консултација са Римом одлучили да саставе посебну повељу о [[изопштење|изопштењу]], односно екскомуникацији [[Цариградска патријаршија|цариградског]] патријарха [[Михаило Керуларије|Михаила Керуларија]] и [[Охридска архиепископија|охридског]] архиепископа Леона. Поменуту повељу су [[16. јул]]а 1054. године положили на олтар храма [[Аја Софија|Свете Софије]].{{sfn|Острогорски|1969|p=319-320}}{{sfn|Пузовић|2008б|p=147-163}} У самом тексту своје повеље, легати су дословно оптужили патријарха Михаила да је из Симбола вере "избрисао"„избрисао“ став о исхођењу [[Свети дух|Светог духа]] "и„и од Сина"Сина“, (latлат. ''charta excommunicationis''),{{sfn|Mansi|1774|p=676-679}} што се односило на западни уметак [[Филиокве]].{{sfn|Siecienski|2009|p=114}} Ова оптужба је била потпуно неоснована, пошто уметак ''Filioque'' никада није био саставни део изворног Симбола вере.
 
Такво поступање римских легата је оставло мучан утисак у Цариграду, услед чега је патријарх Михаило одмах сазвао сабор, који је одржан већ 20. јула.{{sfn|Mansi|1774|p=811-822}}{{sfn|Пузовић|2008б|p=147-163}} На овом сабору је донета једногласна одлука да се поступци папских легата у потпуности одбаце и саборно осуде,{{sfn|Siecienski|2009|p=114-115}} а на саме легате је бачена [[анатема]]. Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму [[Аја Софија|Свете Софије]]. Убрзо потом, патријарх Михаило је добио подршку и од тадашњег [[Антиохијска православна патријаршија|антиохијског]] патријарха Петра.{{sfn|Siecienski|2009|p=115-116}}
Ред 51:
Овај додатак „и Сина“ (лат. -{''Filioque''}-) је на Западу додат најкасније у 5. веку, ослонцем на теолошка дела неких источних црквених отаца, попут [[Кирил Александријски|св. Кирила Александријског]]. Значење додатка -{''Filioque''}-, објашњава [[катекизам]] Католичке цркве из 1992. године у тачкама 246—248, позивом на дефиницију са [[Фирентинска унија|Фирентинског сабора]] из 1438. године, овим речима: „Будући да је све што је Очево Отац рађањем предао својем јединорођеном Сину, осим бити Отац ... вечни ред божанских особа у њихову истобитном заједништву укључује да је Отац први извор Духу ако је 'почело без почела', али такође да је, ако је Отац јединорођеног Сина, са Сином јединствено почело из којег исходи Дух Свети“. Таква објашњења нису грчки теолози сматрали довољнима — ни у првом миленијуму, ни до данас.
 
Други по важности предмет сукоба је улога коју има ''папа''. У мноштву бискупа који управљају месним црквама, на истоку се папа (бискуп Рима) сматрао ''првим међу једнакима'' — који стога рецимо има изузетну част и овлаштење да се једино по његовом пристанку може сазвати ваљани [[васељенски сабори|општи црквени сабор]]; закључци таквог сабора не могу постати правоваљани док их папа не одобри (иако су православни и након Великог раскола имали разних регионалних сабора и ширих окупљања бискупа, не сматрају они нити један од тих сабора за пуноважни Општи црквени сабор). На западу се развила важна теолошка дисциплина која се бави „петровском службом“ ([[Латински језик|лат.]] -{''munus petrinum''}-), која полази од тога да је Исус дао посебну предност не само Апостолу Петру као поглавару апостола, него и свим његовим наследницима на месту бискупа Рима. Стога католици сматрају да папа над Црквом има власт аналогну оној коју отац патријархалне породице има над својим укућанима, или краљ над краљевством. Писмо које је написао папа Никола 865. године прокламира како је „''папинска моћ над целом Земљом, тј. над сваком црквом''“.
 
== Тумачења раскола ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Велики_раскол”