Џефри Чосер — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м popunjavanje sablona page |
||
Ред 30:
Док записи о Чосеровим сувременицима Вилијаму Лангланду и песнику који је написао песму „Перл“ практично не постоје, како је Чосер био јавни радник, његов службени део живота је добро документован и постоји око петсто записа које говоре о његовој каријери.
Први од таквих записа датира из 1357. када је уз помоћ очевих веза постао паж грофице Улстера, Елизабет де Бург.<ref>Skeat (1899); Vol. I, p. xvii.</ref> Била је удата за [[Лајонел од Антверпена, 1. војвода од Кларенса|Лајонела, војводу Клеренса]], сина краља [[Едвард III Плантагенет|Едвард III]]. Тај положај довео је младог Чосера у уски дворски круг где се задржао до краја живота. Радио је као дворанин, дипломата, државни службеник, и за краља скупљајући и пописујући старо гвожђе. Године 1359. у раним фазама [[стогодишњи рат|Стогодишњег рата]] краљ је искрцао војску у Француској и Чосер је с Лајонелом био део те војске. Године 1360. заробљен је током опсаде [[Ремс]]а. Едвард је платио £16 као његову откупнину,<ref>''Chaucer Life Records''.
Око 1366. Чосер је оженио сестру [[Катарина Свинфорд|Катарине Свинфорд]], Филипу (де) Роу, која је била дворска дама краљице [[Филипа од Еноа|Филипе]], супруге Едварда III. Не зна се тачно колико су деце имали, највероватније троје или четворо. Његов син, Томас Чосер био је славан, као главни пехарник ({{jez-eng|chief butler}}) четири краља, изасланик у Француској и председник доњег дома парламента. Други син му је најверојатније био Луис Чосер, а кћерке Елизабет Чосер и Агнес.
Ред 40:
Индикација да је током своје каријере био цењен као писац, је поклон Едварда II 1374. којим је Чосер имао право на [[галон]] вина сваки дан до краја живота за неки неутврђени задатак. Такав поклон обично је даван годишње уметницима за посебна достигнућа на [[Ђурђевдан]]. Не зна се за које дело је добио награду, али идеја Чосера као песника код краља, поставља га као претходника будућим песницима лауреатима. Чосер је добијао своју текућу награду све док је Ричард II није претворио у монетарну награду 18. априла 1378.
Дана 8. јуна 1374. добио је врло уносан посао контролора у царини лондонске луке.<ref name="autogenerated1">Morley, Henry (1890) ''English Writers: an attempt towards a history of English literature''. London: Cassell & Co.; Vol. V.
Записи говоре да је у септембру 1390. опљачкан и могуће озлеђен, те је након тога 17. јуна 1391. престао да ради. Готово одмах након тога, 22. јуна 1391. почео је ради као заменик шумар, у краљевској шуми у [[North Petherton|Норт Петертону]], Самерсет. Посао није био једноставан, иако је пружао бројне прилике за зараду. Краљ Ричард II 1934. доделио му је пензију од 20 фунти годишње.<ref>{{harvnb|Ward|1907|p=109}}</ref>
Ред 82:
=== Преписи и публика ===
Велик број преписа Чосерових дела који постоји говори у прилог великог интереса публике пре појаве штампарске машине. Постоји 83 преписа „Кантербурских прича“ (целовитих или делимичних), те 16 -{''Troilus and Criseyde''}-, укључујући и личну копију [[Хенри IV Ланкастер|Хенрија IV]]<ref>Benson, Larry, ''The Riverside Chaucer'' (Boston: Houghton Mifflin) (1987).
Чосерова публика били су дворани, те мушкарци и жене из горњих слојева друштва. Ипак пре његове смрти, публици су су се придружили и делови литерарне, средње и трговачке класе, који су читали његова сатирична писања о свештеницима, монасима и осталим црквеним службеницима. Године 1464. Џон Барон, фармер из Агмондешама, приведен је пред Џона Чадворта, бискупа Линколна, под оптужбом да је херетик; признао је да поседује књигу „Кантербуријске приче“ ({{јез-eng|bоок of the Tales of Caunterburie}}) међу осталим сумњивим делима.<ref>Potter, Russell A., "Chaucer and the Authority of Language: The Politics and Poetics of the Vernacular in Late Medieval England", ''Assays'' VI (Carnegie-Mellon Press) (1991).
=== Штамплана издања ===
| |||