Џон Дјуи — разлика између измена

| ширина_слике = 250п

| опис_слике =

| пуно_име =

| место_рођења = [[Берлингтон (Вермонт)|Берлингтон]]

| држава_рођења = [[Сједињене Америчке Државе|САД]]

| место_смрти = [[Њујорк]]

| држава_смрти = [[Сједињене Америчке Државе|САД]]

| школа_филозофије =

| значајне_идеје =

| утицаји_од =

| утицао_на =

'''Џон Дјуи''' ({{јез-енгл|John Dewey}}; [[Берлингтон (Вермонт)|Берлингтон]], [[20. октобар]] [[1859]] — [[Њујорк]], [[1. јун]] [[1952]]) је био амерички [[Филозофија|филозоф]], [[Социјална критика|социјални критичар]] и [[Филозофија образовања|теоретичар образовања]].<ref>{{cite journal |last=Haggbloom |first=Steven J. |title=The 100 most eminent psychologists of the 20th century |journal=Review of General Psychology |volume=6 |issue=2 |year=2002 |pages=139–152139-152 |doi=10.1037/1089-2680.6.2.139 |url=http://www.apa.org/monitor/julaug02/eminent.aspx |last2=Warnick |first2=Jason E. |last3=Jones |first3=Vinessa K. |last4=Yarbrough |first4=Gary L. |last5=Russell |first5=Tenea M. |last6=Borecky |first6=Chris M. |last7=McGahhey |first7=Reagan |last8=Powell |first8=John L., III }}</ref> У времену у којем је филозофија била у процесу професионализације, Дјуи се одржао као филозоф заинтересован за проблеме свакодневнице, са међународним утицајем у областима [[Политика|политике]] и [[Образовање|образовања]].<ref>Alan Ryan, ''John Dewey and the High Tide of American Liberalism'', (1995), p. 32</ref><ref>{{Cite book|author1last=Violas, |first=Paul C. |author2=Tozer, Steven |author3last3=Senese, |first3=Guy B. |title=School and Society: Historical and Contemporary Perspectives |publisher=McGraw-Hill Humanities/Social Sciences/Languages |location= |year= |page=121 |isbnid=ISBN 0-07-298556-9 |oclc= |doi=}}</ref>

Био је и професор универзитета [[Мичиген]] и [[Минесота]]. Од [[1894]]. професор је у [[Чикаго|Чикагу]] где [[1896]]. оснива унивезитетску вежбаоницу, а од [[1904]]. године професор је на [[Колумбија]] универзитету у [[Њујорк]]у и у Високој учитељској школи. Као владин саветник за педагогију боравио је две године у [[Кина|Кини]] организујући просветни систем,<ref>[https://www.gutenberg.org/files/31043/31043-h/31043-h.htm Letters from China and Japan by Harriet Alice Chipman Dewey and John Dewey]</ref><ref>Jessica Ching-Sze Wang. ''John Dewey in China: To Teach and to Learn''. Albany: State University of New York Press, Suny Series in Chinese Philosophy and Culture, {{page|year=2007. ISBN |isbn=978-0-7914-7203-3 p. |pages=3-5}}.</ref> а у истом својству боравио је у [[Турска|Турској]] и [[Мексико|Мексику]]. До краја живота деловао је у америчком културном и просветном животу као филозоф, педагог и политички ангажован реформатор. У филозофији је заступао [[прагматизам]] по којем је критеријум истине корист, а Дјуи је формирао своју верзију прагматизам-инструментализам, теорију која сматра како сваки појам, идеју итд. треба схватити као инструмент акције. Расправљајући о питањима образовања и преношења искуства старијих на млађе генерације, људска би врста врло брзо подлегла природној стихији. Међутим, захваљујући нагомиланом искуству, што се преноси у процесу образовања на младе генерације, она се одржава и мења своју околину.

Појединац изолован од друштва не би могао постојати, па захваљујући томе што се рађа и живи у друштву, током свога живота прима туђа искуства и њима се користи. Свакодневни живот и пракса учи како је потреба [[васпитање|васпитања]] и [[образовање|образовања]] безусловна. Васпитање развија и формира јединку, па и уводи људско биће у друштвени живот. Дакле, васпитање се може сматрати и као социјална категорија и функција.<ref>{{Cite book|authorlast=Field, |first=Richard |title=John Dewey in ''The Internet Encyclopedia of Philosophy'' |publisher=Northwest Missouri State University|url= http://www.iep.utm.edu/d/dewey.htm|accessdate= 29. 808. 2008}}</ref> Али, за спровођење те функције потребне су одређене методе, тј. путеви помоћу којих се постижу најефикаснији жељени циљеви. Социјална средина спроводи стални утицај на појединца, а тај утицај није ни позитиван ни негативан. Код људског бића под утицајем социјалне средине јављају се одређена знања, вештине и навике које делују јединствено и мењају га. Из филозофских и социјално-политичких ставова Џона Дјуиа произилази да васпитање и није ништа друго него непрекидно проширивање и продубљивање дечјег искуства, а развитак детета је прилагођавање постојећем друштву. У васпитном процесу дете је у средишту, па се његове снаге морају испољити, интереси се морају остварити, а способности вежбати. Дете поседује четири инстинкта:

Дјуји је истицао да [[филозофија]] има три области истраживања, које могу бити представљене у форми три концентрична круга. Прва, најужа, јесте област истраживања закона рефлексивног мишљења, то јест научног истраживања – то је област логике; друга, шира, јесте област истраживања законитости и узајамног утицаја осталих облика људског искуства – уметничког, моралног, религиозног и тако даље, као и њиховог односа према логичком мишљењу; и трећа, најшира, јесте област социјалних питања, област примене филозофије на организационе и институционалне проблеме друштвеног живота, социјалног и културног понашања, односа појединца и друштвене целине.<ref>{{Cite book|title=Прагматистичка концепција васпитања Џона Дјујиа.|last=Зорић|first=Вучина|publisher=|year=2010|isbnid=|publication-place=|pages=|type=}}</ref>

„Он филозофију види као оперативну науку која би требало да се бави практичним проблемима савременог друштва. Своју филозофију васпитања он је изгардио на темељу својих убеђења. Његови филозофски погледи се у васпитној теорији огледају у наглашавању принципа учења путем учестовања у практичном раду, инсистирању на стицању практичних знања и повезивању теорије и праксе, као и у снажном опирању догматском и ауторитарним метода учења. Борио се за лабораторијски и радионичарски рад, развија кративности и сарадњу између ученика“<ref name=":0">{{Cite book|title=Васпитање кроз историјске епохе|last=Петровић|first=Јелена|publisher=Учитељски факултет|year=2005|isbnid=ISBN 86-82695-17-0|publication-place=Врање|pages=|type=}}</ref>

Дјуји је [[Демократија|демократију]] пре свега видео као етички [[идеал]] и наглашавао да је њена суштина у учествовању, а не представљању. Инсистирао је на томе да ангажовање демократске јавности у решавању колективних проблема треба да буде слично активности отворене научне заједнице. То је самокритична заједница фокусирана на истраживање, која делује у складу са [[Прагматизам|прагматичним]] принципима. [[Демократија]] је за Дјуија више од облика владавине и политичке организације (организовања политичке моћи и бирања људи који ће обављати политичке функције) – она је такође и начин живота, облик друштвене организације у којој индивидуе учествују у заједничком процесу друштвеног истраживања<ref name=":1">{{Cite book|title=Образовање и (делиберативна) демократија|last=Јанковић|first=Ивана|publisher=|year=2015|isbnid=|publication-place=|pages=85-105|type=}}</ref>

Он је сматрао да објективна [[истина]] не постоји, тј. да не постоји свет који је апсолутно независан од субјективне идеје. Све наше идеје, категорије и теорије продукт су природне и друштвене средине у којој живимо. Сазнање има извор у искуству из материјалног света и вреди онолико колико служи као средство за практична решења. Дјуијеве иновативне идеје прихватили су бројни образовни прогресивисти. Његов став да срж образовања представља континуирана реконструкција искуства и да је искуство извор знања. Дјуијево схватање решавања проблема одговара прогресивистичком ставу да дете најбоље учи путем рефлексија властитих активности и њиховом валидацијом у терминима будућих последица. Његово акцентовање подељеног искуства или заједничког учења кореспондира са прогресивистичким фокусом на колаборативне начине рада <ref>{{Cite book|title=Прогресивизам у образовање: теорија и пракса|last=Милутиновић|first=Јована|publisher=зборник Института за педагошка истраживања|year=2009|isbnid=|publication-place=Београд|pages=|type=}}</ref>

Дјуји је био против постављања општих циљева и задатака [[Васпитање|васпитања]] и [[Образовање|образовања]],поготово оних који долазе споља. [[Друштво]] нема то право. Ово тим пре што не постоје опште, за све важећи, вечне и постојне циљеве. Циљ и задаци [[Васпитање|васпитања]] морају се изводити из потреба и интересовања сваког појединца. Циљ и задаци могу бити индивидуални.[[Школа]] је према Дјуију животна заједница. Она на једној страни ствара услове за стицање индивидиалног искуства сваком ученику, а на другој страни ствара услове да се ученик као појединац прилагођава тој [[Заједница|заједници]]. <ref name=":2">{{Cite book|title=ХХ век: ни "век детата" ни век педагогије|last=М. Поткоњак|first=Никола|publisher=Савез педагошких друштава Војводине|year=2003|isbnid=|publication-place=Нови Сад|pages=|type=}}</ref>

Задатак школе је да свакога развија као индивидуу, али путем реалног живота у заједници. Дјуји је критиковао вештачку раздвојеност академског живота у учионици и реалног живота ван ње. Истиче да је учење квалитетније ако се одвија у животима ученика, да наставне задатке треба користити за изучавање и решавање реалних животних проблема и да је неопходно разред трансформисати у смислу укључивања и уважавања личних животних искустава ученика у наставни процес. У његовој концепцији васпитања више се наглашава улога појединца него у социоцентричким концепцијама васпитања, што се види и у полазним ставовима: васпитање је живот (прави живот, а не припрема за будући живот) и учити радећи (не давати ученицима готова знања, већ им омогућити да кроз лично искуство, сопственом активношћу, радећи, решавањем животних проблемских ситуација стичу и проверавају истинитост стечених знања). Основа сваког васпитања је активност појединца. Пошто у школи треба развијати мишљење као инструмент човековог делања (а не оно коме је циљ стицање знања), а тај процес је индивидуалан, онда је активност у васпитању, у ствари, самоактивност. Мора се поћи од потреба васпитаника и интересовања која испољава. С друге стране, придаје се већи значај заједници него у педоцентричким педагошким концепцијама.<ref>{{Cite book|title=Модел интелектуалне авантуре: ка разумевању Дјуиовог прогресивизма из перспективе критичких концепција васпитања.|last=Тадић|first=Александар|publisher=|year=2016|isbnid=|publication-place=|pages=|type=}}</ref>

[[Прагматизам]] сматра наставника као помоћника, водича и филозофа. Главна функција прагматичног наставника је да предложи проблеме својим ученицима и да их стимулише да пронађу сами, решења која ће радити. Наставник мора пружити могућности за природни развој урођених квалитета деце. Његов главни задатак је да предложи проблеме својим ученицима и да их води како би сазнали решења<ref>{{Cite book|title=Pragmatism in Education|last=Tröhler|first=Daniel|publisher=International Journal of Engineering Technology Science and Research|year=2005|isbnid=|publication-place=|pages=|type=}}</ref>

* {{Cite book|ref=harv| last=Good| first=James| year=2006| title=A Search for Unity in Diversity: The "Permanent Hegelian Deposit" in the Philosophy of John Dewey| publisher=Lexington Books| isbn=978-0-7391-1061-4}}

* {{Cite book|ref=harv| last=Pring| first=Richard| year=2007| title=John Dewey: Continuum Library of Educational Thought| publisher=Continuum| isbnid=ISBN 0-8264-8403-4}}

* {{Cite journal | last = Richardson | first = Henry S | author-link = Henry S. Richardson (philosopher) |title = Truth and ends in Dewey | journal = Canadian Journal of Philosophy | volume = 28 | issue = Supplement 1 | pages = 109–147 | publisher = Taylor and Francis | year = 1998 | ref = harv | postscript = . |doi= 10.1080/00455091.1998.10717497 }}

** [http://www.siu.edu/~deweyctr/CHRONO.pdf John Dewey Chronology at Southern Illinois University]{{Мртва веза|date=08. 2018. |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}