Дебела Берта — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Робот: обликовање ISBN-а
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 2:
| артиљеријско = да
| име =Дебела Берта
| слика = [[Датотека:Dicke Bertha.Big Bertha.jpg|250п|]]
| коментар=
| држава={{застава|Немачко царство}}
Ред 18:
| вуча=тракторска
}}
'''Дебела Берта''' ({{јез-нем|Dicke Bertha}}) је назив за супертешку хаубицу, коју је непосредно пред почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] развио познати немачки произвођач оружја [[Концерн Круп]]. Њена званична ознака била је L/12 (цев је била 12 калибара дугачка), 42&nbsp;cm, тип ''-{M-Gerät 14}-'' (М-опрема 14), ''-{Kurze Marine-Kanone}-'' („кратки морнарички топ“, назив који је требало да сакрије праву намену овог оруђа).<ref name="ReferenceA">-{G.V. Bull and C.H. Murphy: ''Paris Kanonen - the Paris Guns (Wilhelmgeschütze) and Project HARP'', Verlag E.S. Mittler & Sohn Gmbh,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-8132-0304-2|pages=}}</ref><ref name="ReferenceC">-{Rudolf Lusar: ''Riesengeschütze und schwere Brummer einst und jetzt'', J.F. Lehmanns Verlag München,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-469-00363-8|pages=}}</ref>
 
== Име ==
Главну улогу у пројектовању хаубице одиграо је шеф Круповог пројектантског бироа, проф. [[Фриц Раусенбергер]] (-{Fritz Rausenberger}-), као и његов претходних директор Дрегер (-{Dräger}-). Многи извори наводе да је име „Берта“ хаубица добила по [[Берта Круп|Берти Круп]] (-{Bertha Krupp}-), наследници и власници Крупове индустријске империје.<ref name="ReferenceA" /> Ипак, не прихватају сви ово објашњење.<ref name=ley/> Током рата, Немци су јој наденули и многе друге надимке.<ref name=ley/> („-{Dicke}-“, што на немачком значи дебела или велика, наводно није имало никакве везе са физичким изгледом Г-ђе Круп.<ref name="Crowdy2007">{{harvnb|Crowdy|2007|p=137}}</ref>) Име „Дебела Берта“ Савезници су касније користили за све велике немачке топове, као што је железнички топ „Дуги Макс“ (-{Langer Max}-) и топ великог домета познатији као „Париски топ“. Међутим, надимак „Дебела Берта“ односио се искључиво на хаубицу са ознаком -{42-cm M-Gerät}-.<ref name=ley/><ref name="ReferenceB">-{Herbert Jäger: ''German Artillery of World War One", The Crowood Press,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-1-86126-403-9|pages=}}</ref>
 
== Развој ==
Идеја за развој овакве хаубице произишла је из искустава које су Немци (и Аустријанци) извукли из [[Руско-јапански рат|Руско-јапанског рата 1904—1905]]. Током рата, Јапанци су демонтирали са фиксних постоља неколико својих хаубица калибра 28&nbsp;cm, које су биле намењене за обалску одбрану и употребили их приликом [[опсада Порт Артура|опсаде Порт Артура]]. Оваква примена тешких топова изненадила је тадашњу стручну војну јавност јер се до тада сматрало да најтежи опсадни топови који се могу транспортовати вучом, због велике тежине не могу прелазити калибар од 20&nbsp;cm. Ипак, већина европских земаља није научила јапанску лекцију — осим већ поменуте Немачке и Аустрије (Аустрија је развила читаву серију покретних тешких топова као што су 30.5&nbsp;cm „Витка Ема“ - ''-{Schlanke Emma}-'' хаубица, 38&nbsp;cm „Барбара“ ''-{Barbara}-'' и „Гудрун“ ''-{Gudrun}-'' хаубице и сопствену хаубицу калибра 42&nbsp;cm.<ref>{{harvnbsfn|Prasil|1997|pp=}}</ref>
 
Током раних 1900-тихих, Круп је започео развој читаве серије покретних тешких минобацача и хаубица, чији калибар се кретао од 28&nbsp;cm до 30.5&nbsp;cm. Као основа за развој послужило је искуство које је Круп стекао приликом израде тешких минобацача за обалску одбрану (''-{Küstenmörser}-''), као што је -{Beta-Gerät}- калибра 30.5&nbsp;cm, који је први пут уведен у наоружање 1897. године (друге нације, укључујући Велику Британију и САД су такође развиле слична оруђа)<ref name="ReferenceB"/>
 
Нова верзија хаубице -{Beta-Gerät}- калибра 39.5&nbsp;cm, која је била знатно супериорнија у односу на модел 1897 је развијена 1908. године, али је АПК (''-{Artillerieprüfungskommission}-'' - артиљеријски комитет за тестирање) закључио да је њена ватрена моћ недовољна због чега је затражио од Крупа да развије већи топ са ватреном моћи довољном да успешно уништи савремене фортификацијске објекте. Круп је прво разматрао могућност да ново оруђе буде калибра 35&nbsp;cm, али се убрзо одлучио за већи калибар од 42&nbsp;cm, зато што је најмања граната која је испуњавала захтеве АПК била тог калибра. Прво оруђе калибра 42&nbsp;cm је била тешка хаубица -{L/16 Gamma-Gerät}-, која је заправо представљала повећану верзију хаубице -{Beta-Gerät}-.<ref name="ReferenceB"/> Неуобичајено за Круп, код оба оруђа и Бете и Гаме одустало се од до тада коришћеног клизног затварача цеви, а у корист затварача са испрекиданим навојем какав се већ користио у Британији и Француској.
Ред 40:
[[Датотека:German mortar shell. 420 M.M.JPG|thumb|right|200px|Неексплодирана немачка граната калибра 42 cm која је пала на [[Београдска тврђава|Београдску тврђаву]] током артиљеријског бомбардовања [[Београд]]а, у октобру 1915. Поставка [[Војни музеј Београд|Војног музеја у Београду]], Србија.]]
 
На почетку Првог светског рата Немачка је имала само две оперативне хаубице -{M-Geräte}-, мада су до тада наводно произведене и две додатне цеви са носачима.<ref name="Taube1981"/> Две оперативне хаубице M-Geräte су чиниле Батерију бр. 3 краткоцевних морнаричких топова калибра 42&nbsp;cm (-{Kurze Marine Kanone Batterie (KMK) No. 3}-) - контингент се сатојао од четири -{Gamma Geräte}- распоређених у две батерије, док је још једна Гама постала оперативна две недеље након почетка рата и чинила је „половину батерије“.<ref name=ley>-{Willy Ley, "German Siege Guns of the Two World Wars", Journal of Coastal Artillery, Feb, (1943). стр. 13-20}-</ref> Коришћене су за уништење белгијских тврђава у [[Лијеж]]у, [[Намир]]у и [[Антверпен]]у и француске тврђаве Мобеж (-{Maubeuge}-) као и других тврђава у северној Француској. Берта се показала веома ефикасном против старијих фортификацијских објеката као што су белгијске тврђаве које је 1880-их пројектовао Бриалмон (-{Brialmont}-), уништивши неколико за само пар дана.<ref name="ReferenceB"/> Прва граната из -{M-Gerät}- испаљена је 12. августа на белгијску тврђаву Понтиз (-{Pontisse}-), у предграђу Лијежа.<ref name="Taube1981">{{harvnb|Taube|1981|p=21}}</ref> Највећи успех показала је приликом дејства против оближње тврђаве Лонсин (-{Loncin}-) која је експлодирала након директног поготка у складиште муниције. Овакас успех -{M-Geräte}- може се приписати не само изузетној разорној моћи овог оруђа већ и чињеници да је бетон коришћен за израду белгијских утврђења био лошег квалитета и без челичне арматуре.<ref name="ReferenceB"/>
 
Захваљујући својим почетним успесима у освајању тврђаве Лијеж, Дебела Берта је стекла озбиљну репутацију на обе стране фронта. Немачка штампа је писала о њој са нескривеним ентузијазмом и прогласила ју је „чудесним оружјем“ (''-{Wunderwaffe}-'').
Ред 46:
<ref name="ReferenceB" /> Међутим, када је коришћена током немачког напада на тврђаву Верден, у фебруару 1916, показала се мање ефикасном, зато што је у изради француских фортификацијских објеката употребљен армирани бетон, који је био знатно отпорнији на Бертине гранате. Само је утврђење Во (-{Vaux}-) озбиљно оштећено, а његова посада се предала након што је један од погодака уништио комплетне залихе воде.
 
Укупно је произведено 12 хаубица -{M-Gerät}-; поред две које су биле у оперативној употреби на почетку Првог светског рата, током рата је произведено још 10 примерака.<ref name="Taube1981"/><ref>{{Cite book|author=Eric Dorn Brose|title=The Kaiser's Army: The Politics of Military Technology in Germany During the Machine Age, 1870-1918|year=2004|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-517945-3|pages=228and 172}}</ref> Ова бројка не обухвата две цеви које су биле произведене пре почетка рата,<ref name="Taube1981"/> док је укупно произведено 20 цеви, иако неки извори тврде да је произведено 18.<ref name="ReferenceC"/> Током рата неколико Берти је уништено када су њихове цеви експлодирале због лоше муниције. У каснијој фази Првог светског рата произведена је дужа цев мањег калибра за ознаком -{L/30}- 30.5&nbsp;cm која је требало да обезбеди већи домет и лакши транспорт и којом су замењене цеви калибра 42&nbsp;cm. Ова оруђа названа су ''-{Schwere Kartaune}-'' или ''-{Beta-M-Gerät}-''.<ref name="ReferenceB" /><ref>-{Axel Turra: ''Dicke Bertha'' – ''Ein 42-cm-Steilfeuergeschütz wird zur Legende'', Podzun-Pallas Verlag,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-7909-0753-7|pages=}}</ref>
 
== Сачувани примерци и реплике ==
Ред 53:
Тврдња да је још једна Берта сачувана у Круповом опитном полигону у Мепену (-{Meppen}-) Немачка и да је коришћена током Другог светског рата, приликом опсаде [[Севастопољ]]а је резултат заблуде. Истина је да је једна хаубица -{Gamma-Gerät}- склопљена у Мепену након Првог светског рата, од делова које је сакупио Круп<ref name="ReferenceC"/> и да је коришћена током Другог светског рада заједно са модерним топовима великог калибра као што су Мерзер „Карл“ (-{Mörser Karl}-) и [[тешки Густав]] (-{Schwerer Gustav}-).
 
Дрвену макету Дебеле Берте у пуној размери направио је Емил Черубин 1932. године. Излагана је на различитим местима у Нацистичкој Немачкој све до 1939. Појавила се и на немачким разгледницама.<ref>-{Raimund Lorenz: ''Die "Dicke Berta" aus Vluynbusch'', Museumverein Neukirchen-Vluyn}-</ref> Черубин је током Првог светског рата био део посаде која је опслуживала Дебелу Берту. Касније је свој таленат усмерио ка изради дрвених модела за музеје, позоришта и у друге сврхе. Такође је израдио дрвене моделе Дебеле Берте и Париског топа у размери 1/4.
 
== Референце ==
Ред 60:
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Prasil|first=Michal|title=Skoda Heavy Guns: 24cm Cannon, 38cm Howitzer, 42cm Howitzer and Others|url=https://books.google.com/books?id=Y4bOngEACAAJ|year=1997|publisher=Schiffer Publishing, Limited|isbn=978-0-7643-0288-6}}
* -{Gerhard Taube: ''Die schwersten Steilfeuer-Geschütze 1914–1945. Geheimwaffen "Dicke Berta" und "Karl"', Motorbuch-Verlag,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-87943-811-2|pages=}}
* -{Axel Turra: ''Dicke Berta'' — ''Ein 42-cm-Steilfeuergeschütz wird zur Legende'', Podzun-Pallas Verlag,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-7909-0753-7|pages=}}
* -{Rudolf Lusar: ''Riesengeschütze und schwere Brummer einst und jetzt'', [[J. F. Lehmanns Verlag]] München,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-469-00363-8|pages=}}
* -{Konrad F. Schreier, Jr.: ''The World War I "Brummer"'' in 'Museum Ordnance: The Magazine for the U.S. Army Ordnance Museum', November}- 1992
* -{G.V. Bull and C.H. Murphy: ''Paris Kanonen — the Paris Guns (Wilhelmgeschütze) and Project HARP'', Verlag E.S. Mittler & Sohn Gmbh,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-3-8132-0304-2|pages=}}
* -{Herbert Jäger: ''German Artillery of World War One'', The Crowood Press,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-1-86126-403-9|pages=}}
* -{Michal Prasil: ''Skoda Heavy Guns'', Schiffer Military History,}-. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-0-7643-0288-6|pages=}}
* -{Raimund Lorenz: ''Die "Dicke Berta" aus Vluynbusch'', Museumverein Neukirchen-Vluyn}-
* -{[http://sill-www.army.mil/FAMAG/1922/MAY_JUN_1922/MAY_JUN_1922_PAGES_224_231.pdf The 42-cm. Mortar: Fact and Fancy] by Captain Becker, German Army. Reprint from Artilleristische Monatshefte, JULY-AUGUST, 1921.}-
* {{Cite book |ref= harv|last=Crowdy|first=Terry|title=Military Misdemeanors: Corruption, Incompetence, Lust and Downright Stupidity|year=2007|publisher=Osprey Publishing|isbn=978-1-84603-148-9|pages=137}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Taube|first=Gerhard|title=Die schwersten Steilfeuer-Geschütze, 1914-1945: Geheimwaffen "Dicke Berta" und "Karl"|year=1981|publisher=Motorbuch Verlag|isbn=978-3-87943-811-2|pages=21}}
* {{Cite book |ref= harv|author=Eric Dorn Brose|title=The Kaiser's Army: The Politics of Military Technology in Germany During the Machine Age, 1870-1918|year=2004|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-517945-3|pages=228and 172}}
 
{{refend}}